12. јун 2010.

Преподобни Васијан и Јона (12.6.) †1651.

Монаси Соловецког манастира. Утопили се и били избачени на обалу 1651. године. Над њиховим гробом показало се неко знамење, и због тога црква сазидана. Доцније ту је постројен манастир Петромински. Једном цар Петар Велики, спасавши се од буре, проведе ту три дана и направи крст и пободе на обали.

Преподобни Тимотеј, пустињак мисирски (12.6.)

Подвизивао се најпре у Тиваиди, а потом удаљио се у пустињу, где је провео тридесет година. Угодивши Богу, скончао мирно.

Преподобни Петар Атонски (12.6.) †374.

Родом Грк, и војник по занимању. Војујући једном против Арапа, буде заробљен, окован у вериге и бачен у тамницу. Тамноваше Петар дуго у граду Амари на реци Еуфрату, и све мољаше Бога да га ослободи тамнице и одведе у неку пустињу, где би се сав посветио молитвеном подвигу. Јави му се свети Симеон Богопримац са светим Николом у тамници, додирну му жезлом својим окове, и ови се истопише као восак, а Петар се наједанпут обрете у пољу ван града. Одмах крене на пут за Рим, где на гробу апостола Петра буде од самог папе пострижен за монаха. Затим крене лађом опет за Исток. У сну му се јави пресвета Богородица са светим Николом; и рече Богородица светом Николи, да је одредила Петру Гору Атонску за подвизавање. Петар дотле није био ни чуо за Гору Атонску. Искрцавши се, дакле, у Свету Гору Петар се усели у једну пећину, где проведе педесет три године у тешким подвизима, у борби са глађу и жеђу, са жегом и мразом, а највише са силама демонским, докле све не савлада с помоћу Божјом. Пошто је издржао прва искушења и положио добро прве тешке испите пред Богом, ангел Божји почео му је доносити хлеб сваких четрдесет дана. Неколико пута јављао му се искушитељ ђаво у виду ангела светла, но Петар га је одагнао крсним знаком и именом Пресвете Богородице. На годину дана пред смрт пронашао га неки ловац, који је ловио јелене по Атону, и из уста светитељевих чуо житије његово. Скончао 374. године. Мошти му пренете у Македонију.

Преподобни Онуфрије Велики (12.6.) †400.

Пуних шездесет година беше проживео овај свети подвижник у пустињи када га посети монах Пафнутије. Коса и брада досезале су му до земље, а тело му је било обрасло дугом длаком због дуговремене наготе. Све власи на њему биле су беле као снег, и цео изглед његов блештећи, узвишен и страшан. Видећи Пафнутија он га ослови именом, па му по том исприча житије своје у пустињи. Његов ангел хранитељ јавио му се и довео га на то место у пустињи. Дуго времена хранио се само земљом, које се ретко находило у пустињи, а после тога, када је издржао љуту борбу с искушењима демонским и када му се срце сасвим укрепило у љубави к Богу, ангел Божји доносио му је хлеб за исхрану. А осим тога по благом Промислу Божјем порасте крај његове ћелије и једна палма, која је доносила добар плод урме, и отвори се извор живе воде. "А највише", рече Онуфрије, "храним се и појим слатко речима Божјим". На питање Пафнутијево, како се причешћује, одговори пустињак, да му ангел Божји сваке суботе доноси причешће и причешћује га. Други дан старац рече Пафнутију, да је то дан његовог одласка из овога света, преклони колена, помоли се Богу и предаде свој дух Богу. У том виде Пафнутије небесну светлост како осветли тело упокојеног свеца и чу појање ангелских сила. Сахранивши чесно Онуфријево тело, Пафнутије се врати у свој манастир, да као живи сведок прича другима на корист чудно житије човека Божјега и величину Божјег промишљања о онима, који се свецело предаду Богу на службу. Онуфрије сконча 400. године.