17. јун 2010.

Преподобни Пиор, отшелник нитријски (17.6.) †4. век

Загрејан љубављу према Богу Пиор се рано одрекао света и удаљио у пустињу Мисирску, где се херојски подвизавао. За њега кажу, да никад није седао за трпезу да једе, него је увек јео стојећи и послујући. Кад су га питали зашто он тако чини, одговори свети Пиор: "Нећу да се занимам једењем као послом него као узгредицом". Када су га позвали у савет да се суди неки брат, који беше нешто згрешио, он дође носећи на леђима једну врећу песка а на прсима једну малу кесу песка. Упитан, шта му то значи, одговори светитељ: "Врећа песка на леђима - то су моји греси, које ја не видим, а кеса песка - то су греси мога брата, које ја треба да судим". Сва братија се тада постиде и узвикну: "То је пут спасења!" Живео је сто година и упокојио се у Господу у IV веку.

Свети мученици Мануил, Савел и Исмаил (17.6.)

Браћа рођена, Персијанци, од оца незнабошца и мајке хришћанке. Васпитани у духу хришћанском и крштени. И као хришћани беху високи чиновници код цара Аламундара. Послати цару Јулијану Одступнику да воде преговоре и утврде мир међу царством Персијским и Грчко-римским. Цар Одступник приреди некакву светковину идолима у Халкидону. На тој светковини цар са својим велможама приносио је жртве идолима. Персијски изасланици су одсуствовали са те светковине. Цар их призове и нареди им, да и они узму учешћа у светковини и принесу жртве боговима. Онда они изјаве, да су они страни поданици, да су дошли као изасланици цара персијског ради успостављања мира међу два царства, а не због чега другог; да су хришћани, и да сматрају недостојним клањати се мртвим идолима и приносити им жртве. Цар се разјари и баци их у тамницу. Сутрадан их изведе поново и почне се с њима препирати о вери, но света браћа била су неодољива и непоколебљива. Тада их привезаше за дрвеће наге и удараху их, и стругаху железним четкама. За све време мучења они се мољаху Богу с благодардношћу за муке: "О слатки Исусе, ове су нам муке слатке због љубави Твоје!" Ангел Божји јави им се, утеши их и одузе им сваки бол. Насупрот свима међународним односима опаки цар Јулијан најзад изрече пресуду, да се ова три брата мачем посеку. Када их посекоше, би земљотрес велики, земља се расцепи и прими тела светих мученика у себе, да их незнабошци не би сажегли по наређењу царевом. Тела мученика потом земља изврже, да би их хришћани нашли и чесно сахранили. Чувши цар персијски, како нечовечно Јулијан предаде смрти његове делегате, спреми војску против њега. А Јулијан пође на царство Персијско уверен у своју победу. Но би потучен до ногу, и сам погибе са срамом, на радост и смех целога света.