25. јул 2010.

Преподобна Евпраксија девица (25.7.) †413.

Ћерка Цариградског великаша Антигона и сродница цару Теодосију Великом. Са својом мајком, младом удовом, пресели се у Мисир, и ту обилажаху манастире дајући прилоге и молећи се Богу. Седмогодишња Евпраксија по својој жаркој жељи замонаши се у једном женском манастиру. Што је више расла, То је све теже подвиге на себе налагала. Једанпут је постила 40 дана. Упокојила се 413 год. у 30 својој години. Имаше велику благодат Божју и цељаше најтеже болести.

Света Олимпијада ђакониса (25.7.)

Рођена у Цариграду од врло знаменитих родитеља. Отац њен Анисије Секунд беше сенатор, а мати ћерка онога славног велможе Евлавија, који се спомиње у житију св. Николаја чудотворца. Када порасте Олимпијада, би обручена некоме великашу, који умре пре венчања са овом часном девицом. Узалуд и цар и остала родбина наваљиваху на Олимпијаду да се уда за другога, она не хте никако, него се предаде богоугодном животу чинећи од наслеђеног имања велике жртве црквама и милостиње бедним. Служаше при храму као ђакониса најпре за време патријарха Нектарија, а по смрти овога за време св. Јована Златоуста. Када Златоуст пође у изгнанство, он усаветова Олимпијаду да остане при храму као и раније и послужи цркви ма ко био патријарх после њега. Но одмах по изгнанству овога великог светитеља неко упали велику цркву, и пожар захвати многе знатне грађевине у престоници. Непријатељи Златоустови оптужише ову свету жену за злонамерну паљевину. Олимпијада би прогнана из Цариграда у Никомидију, где се упокоји 410 год. оставивши аманет, да јој се тело метне у сандук и баци у море, па где га вода избаци, ту да се и сахрани. Ковчег би избачен у месту Врохти, где беше црква апостола Томе. Велика целебна чудеса пројавише се кроз векове од њених моштију. Изгнани Златоуст писао је изгнаној Олимпијади красна писма, која и данас могу служити великом утехом свима онима који страдају ради правде Божје. Пише Златоуст Олимпијади између осталога: „сад сам ја врло радостан не само због тога што си се ти избавила од болести, но још више због тога што тако благородно подносиш све невоље, називајући их трицама, што је својствено души пуној силе и изобилној у богатим плодовима мужества. Јер то што ти не само благородно подносиш несрећу, него што је чак и не примећујеш када она наиђе, и то без напрезања без труда и неспокојства, чак и не саопштавајући је другима, но као ликујући и торжествујући - то служи доказом највеће мудрости." (Писмо VI).