16. септембар 2010.

Свети Кипријан митрополит Кијевски (16.9.) †1406.

Родом од Трнова, но васпитаник српски на Атону. Бавио се нарочито превођењем и преписивањем књига. Покровитељ му је био Филотеј патријарх Цариградски, који кад га упозна у Св. Гори, узе га к себи, и по том посла за митрополита у Кијев. Велике скорби и беде претрпео је као митрополит, но све је поднео благодушно, и својим плодотворним радом много користио руској цркви. У звању митрополитском провео близу 30 година. Пред смрт написао једну опроштајницу, која му је прочитана на гробу. Упокојио се 16. септембра 1406. год. Чудотворне мошти почивају му у Успенској цркви у Москви.

Света мученица Људмила (16.9.) †927.

Баба св. Вацлава краља Чешког. Удата за кнеза чешког Боривоја. Много ревновала за веру Христову, и многе приобрела цркви из незнабоштва. Њена снаха мрзаше је, те посла људе, који старицу Људмилу удавише. Вацлав сахрани тело Људмилино у цркви св. Ђорђа у Прагу. Од моштију њених догодише се многа чудеса. Пострадала у Течину 927. год. Вацлав свети, велики ревнитељ вере православне, би убијен од брата свог Болеслава.

Преподобни Доротеј (16.9.) †4. век

Пустињак Мисирски, из IV столећа. Подвизавао се пуних 60 година у једној келији у Тиваиди. Одликовао се необичним трудољубљем и чудотворством. Дању зидао келије новим монасима, а ноћу плео асуре, никако не прекидајући молитве и псалмопјенија.

Света великомученица Ефимија (16.9.) †304.

Света великомученица Ефимија (16.9.)

Родом из Халкидона. Отац јој беше Филофрон сенатор, а мајка Теодорисија, обоје благочестиви хришћани. Ефимија беше красна девица и телом и душом. Када Приск антипат устроји празник са жртвоприношењем Ареју у Халкидону, тада се 49 хришћана склонише од тог скверног жртвоприношења и скрише се. Но беху пронађени и изведени пред Приска. Међу њима беше и света Ефимија. Када их охоли Приск упита, зашто се не покоравају заповести царској, они одговорише „и царској и твојој заповести треба се повиновати, ако није супротна небескоме Богу; ако ли је супротна Богу, не само не треба јој се повиновати него јој се треба и противити". Тада их Приск удараше на разне муке, и то кроз 19 дана, из дана у дан. Двадесетога дана одвоји Ефимију од осталих и поче јој ласкати због лепоте њене, да би је придобио за идолопоклонство. Но како све ласке прођоше узалудно, нареди мучење девице. Мучише је прво на точку, но ангел Божји јави се и изломи точак. По том је бацише у пећ огњену, но Божјом силом би сачувана. Видећ то два војника, Виктор и Состен, повероваше у Христа, због чега бише бачени зверовима; и тако славно скончаше земни живот свој. По том Ефимија би бачена у ров, напуњен водом и сваким отровним гадом; но она прекрсти воду, кад уђе у ров, и оста неповређена. Најзад изведена пред дивље зверове, она се благодарношћу помоли Богу, и предаде дух свој. Родитељи њени чесно сахранише тело њено. Пострада 304. год. и пресели се у вечну радост. Спомиње се и 11. јула.

Света великомученица Ефимија (11.7.) 

Ова светитељка празнује се 16. септембра, када је и пострадала. На овоме месту пак спомиње се чудотворство њених чесних моштију, пројављено за време IV Васељенског Сабора у Халкидону. Тај Сабор би сазван у време цара Маркијана и Пулхерије 451. год. после смрти цара Теодосија Млађег. Повод за сазив овога Сабора дала је јерес Диоскора патријарха Александријског и Евтихија архимандрита Цариградског, који су распростирали лажно учење као да у Христу Господу нису биле две природе, божанска и човечанска, но само једна, божанска. На овоме Сабору највиднију су улогу играли Анатолије патријарх Цариградски и Јувеналије патријарх Јерусалимски. Пошто се препиркама и доказивањима с обе стране не може доћи ни до каквог опредељеног решења, то патријарх Анатолије предложи, да и православни и јеретици напишу своје вероисповедање, па да их положе у ковчег, у коме стајаху мошти св. Ефимије. На то се сви сагласише. Два вероисповедања буду, дакле, написана и постављена на прси великомученице, ковчег затворен и царским печатом запечаћен, још и стража војничка постављена. Тада сви проведоше три дана у посту и молитви. Четвртога дана, када гроб отворише, видеше православно вероисповедање у десној руци светитељке, а јеретичко под њеним ногама. Тако се спор Божјом силом решиу корист Православља. У време цара Ираклија мошти св. Ефимије буду пренете из Халкидона у Цариград, у цркву њенога имена, близу хиподрома. Иконоборни цар Лав Исаврјанин нареди те се те мошти баце у море; но чудесним начином ковчег би пренесен на острво Лимнос и положен у цркву св. муч. Гликерије. Тек у време царице Ирине ковчег с моштима поново буде враћен у Цариград на своје старо место. Из ових моштију с времена на време текла је крв, која је помагала болним и невољним.