Рођена у Солуну од родитеља угледних и
богатих, и васпитана у вери Христовој. Оста рано сироче, и сва се
предаде богомислију и молитви у дому своме. Одушевљена љубављу Христовом
често говораше: "О лажни животе младих, јер или саблажњаваш, или се
саблажњаваш. Боља је старост, но, ах, туга ме обузима због дужине
времена, која ме дели од небесних". Потом продаде све своје имање и
раздаде нишчим, а сама живљаше од труда руку својих. Држаше строги пост,
спаваше врло мало и непрестано сузе пролеваше на молитви. Када би је
сан савлађивао, она говораше себи: "Опасно је спавати када непријатељ
мој бди". У то време издаде опаки цар Максимијан проглас, да свак може
убити хришћанина где види и сретне, без суда и осуде. Једном изађе ова
света девојка на улицу, да иде у цркву. Тог дана беше незнабожачки
празник сунца. Неки војник виде је красну у лицу, па јој приђе с
нечистом жељом и упита је за име. Она се прекрсти крстом и рече му:
"Слушкиња сам Христова, и идем у цркву". Када јој дрски војник приђе
ближе и поче јој безумно говорити, она га одгурну и пљуну му у лице.
Војник је удари мачем испод ребара и прободе. Пострада ова света девица
298. године и би од хришћана чесно погребена, а од Бога у Царству
небеском венцем славе увенчана. Над њеним гробом би подигнута црква.
Приказивање постова са ознаком МУЧЕНИЦИ. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком МУЧЕНИЦИ. Прикажи све постове
30. децембар 2010.
28. децембар 2010.
Света мученица Домна (28.12.)
Девица и жреца скверних идола на двору цара Максимијана. Прочитавши однекуд Дела светих апостола, она поверова у Христа и крсти се, заједно са евнухом Индисом, од епископа Кирила у Никомидији. Свети Кирил упути је у женски манастир, где беше игуманија блажена Агатија. Но када цар поче трагати за њом, Агатија је обуче у мушко одело и посла у мушки манастир. У то време би сажежено од цара Максимијана двадесет хиљада хришћана у цркви. Одмах потом по царевој наредби свети Индис, Горгоније и Петар са камењем о врату беху бачени у море: војвода Зинон, који јавно изобличи цара због идолопоклонства, посечен; свети Теофил, ђакон епископа Антима, убијен камењем и стрелама, игуманија Агатија, монахиња Теофила и великаши Доротеј, Мардоније, Мигдоније и Јевтимије, сви погубљени због Христа. Једне ноћи хођаше Домна обалом морском и виде рибаре где бацају мрежу у море. А она у то време нарочито туговаше за светим Индисом. Позвата од рибара да помогне, она им поможе, и Божјим Промислом извукоше у мрежу и три људска тела. Домна познаде у њима светог Индиса, Горгонија и Петра, узе тела њихова и чесно их сахрани. Када цар дознаде, да неки младић чува и кади гробове хришћанских мученика, нареди да се посече. И би света Домна ухваћена и посечена, а у небеском царству са осталим мученицима венцем славе увенчана.
27. децембар 2010.
Свети првомученик Стефан, архиђакон (27.12./2.8.)
Сродник апостола Павла, и Јеврејин од оних Јевреја, који живљаху по областима јелинским. Беше Стефан први од седам ђакона, које апостоли свети рукоположише и поставише на службу око помагања сиротних у Јерусалиму. Зато се и прозва архиђаконом. Силом вере своје Стефан чињаше чудеса велика међу људима. Злобни Јевреји препираху се с њим, но биваху увек побеђивани његовом мудрошћу и силом Духа, који кроз њега дејствоваше. Тада посрамљени Јевреји, навикнути на потворе и клевете, узбунише и народ и старешине народне против невиног Стефана, клеветајући га као да је хулио на Бога и на Мојсеја. Брзо нађоше лажне сведоке који то потврдише. Тада Стефан стаде пред народ, и сви видеше лице његово "као лице ангела" (Дап 6, 15), то јест лице му беше озарено благодатном светлошћу као негда Мојсеју, кад је с Богом говорио. И отвори Стефан уста своја и изређа многа доброчинства и чудеса Божја, која Бог учини у прошлости народу израиљском као и многе злочине и противљење Богу од стране тога народа. Нарочито их изобличи за убиство Христа Господа назвавши их "издајницима и крвницима" (Дап 7, 12). И док они шкргутаху зубима, Стефан погледа и виде небо отворено и славу Божју. И то што виде, он објави Јеврејима: "Ево видим небеса отворена и Сина Човечјега гдје стоји с десне стране Бога" (Дап 7, 56). Тада га пакосници изведоше ван града и убише камењем. Међу мучитељима његовим беше и његов сродник Савле, доцније апостол Павле. У то време стајаше у даљини на неком камену Пресвета Богородица са светим Јованом Богословом и гледаше мучеништво овога првог мученика за истину Сина њеног и Бога, молећи се Богу за Стефана. То се десило на годину дана после силаска Духа Светога на апостоле. Тело светог Стефана тајно узе и сахрани на своме имању Гамалил, кнез јеврејски и потајни хришћанин. Тако славно сконча овај првенац међу мученицима хришћанским и пресели се у Царство Христа Бога.
Када злобни Јевреји камењем убише св. Стефана, оставише тело његово да га пси изеду. Но другчије хтеде Промисао Божја. Тело мучениково лежаше на отвореном месту под градом ноћ и два дана, а друге ноћи дође Гамалил, учитељ Павлов и потајни ученик Христов, узе тело, однесе га у Кафаргамалу на своје имање, и ту га чесно погребе у једној пећини. У иступећину сахрани Гамалил и свога пријатеља Никодима, који плачући над гробом Стефановим умре. Ту сахрани Гамалил и свога крштенога сина Авива. И према своме завештању и сам Гамалил ту беше сахрањен. Од тога времена прошли су векови, и нико од живих није знао, где је сахрањено тело св. Стефана. Но 415. год., за време Јерусалимског патријарха Јована, јави се Гамалил три пута у сну свештенику Кафаргамалском, Лукијану, и потанко му оприча све о сахрани свих поменутих указујући тачно место њихових заборављених гробова. Узбуђен од тога сна Лукијан јави патријарху, и с благословом патријарховим оде с људима и откопа четири гроба. Гамалил му беше већ у сну рекао, које је чији гроб. Силни мирис благоухани испуни сву пећину од моштију светитељских. Тада мошти св. Стефана беху свечано пренете на Сион и ту чесно сахрањене, а мошти осталих изнесене на једно брдо више пећине, и ту у једној цркви положене. Многа исцелења болесника догодише се тога дана од моштију св. Стефана. Доцније те мошти бише пренете у Цариград. Тако Господ увенча многом славом онога који први за Његово име крв своју проли.
ЖИТИЈЕ:
26. децембар 2010.
Свети Јевтимије Исповедник, епископ сардијски (26.12.) †840.
Присуствовао VII васељенском сабору. Око тридесет година провео у изгнанству због
иконопоштовања. При цару Теофилу иконоборцу шибан воловским жилама, при
чему мученички сконча 840. године и прими венац славе на небу.
23. децембар 2010.
Светих десет мученика на Криту (23.12.) †250.
Пострадаше за Христа Господа у време гоњења Декијева 250. године. Њихова су имена: Теодул, Сатурнин, Евпор, Геласије, Евникијан, Зотик, Помпије, Авгатопус, Василид и Еварест. Сви беху угледни и чесни грађани, најбољи међу најбољим. Када их изведоше на губилиште, они беху радосни веома, и препираху се, ко ће од њих први бити посечен, јер сваки жељаше први поћи ка Христу љубљеном. Потом се помолише: "Прости, Господе, слугама Твојим, и прими изливену крв нашу за нас, за сроднике наше и пријатеље и за све отечество, да се сви ослободе од таме незнања и Тебе познаду, истиниту светлост, о Царе вечни!" Посечени беху и у царство славе пређоше, да се радују вечно.
ЖИТИЈЕ:22. децембар 2010.
Света мученица Теодотија с три детета (22.12.)
Оставши младом удовом с три чеда своја, Теодотија се сва предаде служби Богу и васпитању деце своје, у вери благочестивој. Код ње становаше света Анастасија, када беше у Македонији, и заједно с њом обилажаше узнике Христове по тамницама. Изведена на суд Теодотија дерзновено исповеда Христа Господа. Тада би послана антипату витинијском Никитију. Кад се један бестидни незнабожац хтеде дотаћи тела њеног, угледа наједанпут ангела Божјег крај ње, и би ударен од ангела. На смрт осуђена и у зажарену пећ бачена заједно са троје деце своје света Теодотија чесно сконча живот свој и пређе у Царство славе вечне.
Света великомученица Анастасија Узорешителница и други с њом (22.12.) †304.
Ова славна јунакиња вере Христове роди се у Риму у дому сенаторском и богатом, од оца паганина и мајке хришћанке. Од ране младости прилепи се љубављу ка Господу Исусу, руковођена у науци Христовој неким благочестивим учитељем Хрисогоном. Приморана оцем Анастасија ступи у брак с неким незнабожачким властелином Публијем. Но, изговарајући се на женску болест, она никако не хте с њим ступити у телесне везе. Због тога је муж горко мучаше затвором и глађу. А још веће муке удари на њу, када дознаде, да она тајно одлази у тамнице хришћанским мученицима, односи им понуде, служи им, пере им ране, дреши узе њихове. Но Божјим Промислом би ослобођена од опаког мужа. Послан би Публије царем у Персију, па путујући морем, утону. Тада света Анастасија поче слободно служити мученим хришћанима и својим великим наследством тешити сиромахе делећи им милостињу. Једном цар Диоклецијан беше у граду Аквилеји, па нареди, да му доведу исповедника Христова Хрисогона. Овога праћаше на путу светог Анастасија. Хрисогону светом би одсечена глава по царевој заповести. Тада пострадаше и три сестре, Агапија, Хионија и Ирина (в. 16. април): прве две бачене у огањ, а трећа стрелом прострељена. Њихова тела узе света Анастасија, зави у бело платно и многим ароматима обложив, чесно сахрани. Потом Анастасија оде у Македонију, где помагаше страдалницима Христовим. Ту би распозната као хришћанка, због чега би ухваћена и вођена на саслушања и истјазања код разних судија. Желећи умрети за Христа љубљенога, Анастасија непрестано вапијаше у срцу к Њему. Некакав началник жречева Улпијан хтеде се похотљиво коснути тела свете Анастасије, но ослепе наједном и издахну. Осуђена на смрт глађу светог Анастасија прележа у тамници тридесет дана без хране, хранећи се једино сузама и молитвом. Потом стављена у лађу са још неколико хришћана да буде потопљена, но Бог је и од те смрти сачува. Најзад би над огњем привезана ногама и рукама за четири коца, те предаде Богу душу своју свету. Пострада и пресели се у Царство Христово 304. године.
21. децембар 2010.
Свети мученик Темистокле (21.12.) †251.
Као чобанин чуваше Темистокле млади овце у неком пољу близу града Мира Ликијскога. У то време мучитељи хришћана гоњаху светог Диоскорида, па наиђоше на Темистокла у пољу и питаху, да ли виде гоњенога, и да ли зна, где се крије. Темистокле иако знаде, не хте проказати, него и себе објави хришћанином. Мучен и посечен у време Декија 251. године.
Света мученица Јулијана и шест стотина тридесет мученика с њом (21.12.) †304.
Ова славна девица и мученица рођена би у Никомидији од родитеља незнабожних. Чувши од некога јеванђелску проповед, она се свим срцем обрати ка Христу и поче живети тачно по заповестима Господњим. Неки сенатор Елевсије беше њен обручник. Да би га одвратила од себе, Јулијана му рече, да неће за њега поћи, ако не буде постао епарх тога града. То му она предложи мислећи, да тај млади човек неће моћи никад достићи до тог високог звања. Но Елевсије се потруди, те ласкањем и митом постављен би за епарха никомидијског. А Јулијана му тада откри, да је она хришћанка, и да не може ступити с њим у брак, док он не прими њену веру говорећи: "Шта нам вреди бити телесно уједињени а духом раздељени?" Огорчи се на то Елевсије и оптужи је оцу њеном. Јаросни отац изруга је и изби, па је онда предаде епарху на истјазање. Епарх нареди, те је тукоше веома, па је онда сву рањаву и искрвављену баци у тамницу. Но Господ је исцели у тамници, и она се јави пред епарха потпуно здрава. Епарх је врже у зажарену пећ, но огањ је не опали. Видећи то чудо, многи повероваше у Христа Бога. Беше таквих обраћених пет стотина мушких и стотину тридесет женских. Све ове осуди епарх на смрт и нареди те их посекоше мачем. Душе њихове преселише се у Рај. Тада осуди зли судија Јулијану свету на посечење мачем. Радосна духом Јулијана изађе на губилиште, помоли се Богу на коленима и положи главу своју на пањ. Глава јој би одсечена, а душа оде у царство вечне Христове светлости, 304. године. Елевсија убрзо постиже казна Божја. Пловећи по мору, разби му се лађа, и он паде у воду. Али не нађе смрт у води, него исплива на неко острво, где га пси растргоше и поједоше.
19. децембар 2010.
Свети мученик Бонифатије (19.12.) †290.
Мучеништво за Христа чини од грешника светитеља. То показује пример светог Бонифатија. Он беше најпре слуга у неке богате и развратне жене Аглаиде у Риму, и имаше с њом нечисте и незаконите везе. Обоје беху незнабошци. Једном Аглаида пожели да има у кући мошти мученичке као неку амајлију, која од зла брани. Па опреми свога слугу у Азију, да јој нађе и купи то што жељаше. Бонифатије узе собом неколико робова и доста блага па при растанку с Аглаидом рече овој: "Ако не могаднем наћи никаквог мученика, и ако теби, госпођо, донесу моје тело за Христа намучено, да ли ћеш га примити с чашћу?" Аглаида се насмеја и назва га пијаницом и грешником. Тако се растадоше. Дошавши у град Тарс Бонифатије виде многе хришћане на мукама: једнима одсечене ноге, другима руке, трећима очи избодене, четврте на вешалима итд. Бонифатију се промени срце, покаја се за грешни живот свој и заплака. И узвикну усред хришћанских мученика: "И ја сам хришћанин!" Судија га узе на истјазање, нареди те га грозно шибаху, потом налише му врело олово у уста, и - пошто га то не повреди - одсекоше му главу мачем. Робови узеше тело његово и пренеше у Рим. Ангел Божји јави се Аглаиди и рече: "Прими онога који негда беше слуга твој, а сад је наш брат и саслужитељ; он је чувар душе твоје и заштитник живота твога". Аглаида, ужаснута, изађе у сусрет, прими тело Бонифатијево, сагради му цркву и положи у њу мошти мученикове. Потом се она покаја, раздаде све своје имање бедним, а она се повуче од света, и поживе још петнаест година у горком покајању. Пострада свети Бонифатије 290. године.
18. децембар 2010.
Свети мученик Севастијан и други с њим (18.12.) †287.
Овај славни мученик Христов роди се у Италији и би васпитан у граду Милану. У младости још преда се служби војничкој, и као научен, изгледан и храбар омили цару Диоклецијану, који га постави за началника своје дворске гарде. У тајности исповедаше веру хришћанску и мољаше се Богу живоме. Као муж чесан, правичан и милостив беше Севастијан омиљен веома од војника својих. Где год могаше, он спасаваше хришћане од муке и смрти, а где то не могаше, он их храбраше, да неодступно гину за Христа Бога живога. Два брата Марка и Маркелина, који беху у тамници због Христа и већ на ивици да се одрекну Христа и поклоне идолима, Севастијан утврди у вери и охрабри за мучеништво. Када им говораше да се не боје смрти за Христа, лице његово просветли се и сви видеше лице његово светло као лице ангела Божјег. Своје речи потврди Севастијан у чудесима: исцели од немила Зоу, жену тамничара Никострата, нему шест година, и приведе крштењу и њу и сав дом Никостратов; исцели и два болесна сина Клавдија војводе, и приведе крштењу Клавдија и дом његов; исцели од једанаестогодишње подагре и ногобоље Транквилина, оца Маркова и Маркелинова, и приведе га крштењу, заједно са целим домом његовим; исцели од исте болести и епарха римског Хроматија, и приведе крштењу њега и сина његовог Тивуртија. Од њих прво пострада света Зоа, коју ухватише на гробу апостола Петра где се Богу мољаше. После мучења бацише је у реку Тибар. Тада Тивуртија ухватише, и судија постави пред њега жар говорећи му, да избере живот или смрт, то јест или да баци тамјан и покади идолима, или да сам стане бос на жар. Свети Тивуртије прекрсти се и стаде босоног на жар, и оста неповређен. Потом би посечен мачем; Никострат би убијен мотком; Транквилијан потопљен у воду; Марко и Маркелин мучени и копљима избодени. Тада Севастијан би изведен пред цара Диоклецијана. Цар га укори за издајство, но он рече: "Ја се свагда молим Христу моме за здравље твоје и за мир царства Римског". Цар нареди да га голог стрелама стрељају. Војници га дотле стрељаху, докле све тело мучениково не би покривено стрелама, те се више и не виђаше од стрела. И када сви мишљаху да је мртав, он се јави жив и потпуно здрав. Тада га незнабошци моткама убише. Пострада славно за Христа Господа свога и пресели се у Царство небеско 287. године у време Диоклецијана цара, и Гаја, епископа римског.
14. децембар 2010.
Свети мученици Филимон, Аполоније, Аријан и други (14.12.)
У време Диоклецијана неки судија Аријан љуто мучаше хришћане у Мисиру. Па ухвати и Аполонија и припрети му мукама. Овај се уплаши од мука, па потплати неког познатог музиканта Филимона, незнабошца, да би он место њега, прерушен у његово одело, принео жртву идолима. Но када Филимон ступи пред идоле, наједанпут засија светлост хришћанске вере у срцу његовом и он се прекрсти. Потом изађе и поче викати: "Хришћанин сам! слуга Христа Бога живога!" Чувши ово судија, насмеја се, мислећи да се Филимон подсмева хришћанима. Потом Филимон би мучен грозним мукама. Дажд с неба паде на њега и крсти га. Најзад и Филимон и Аполоније беху посечени од Аријана судије. Но тада и Аријан поста хришћанин, пошто излечи своје слепо око чудесним начином на гробу Филимонову. Осуђен на смрт од цара Диоклецијана, и погубљен са четири војника, који такође себе објавише хришћанима.
Свети мученици Тирс, Левкије и Калиник (14.12.)
Свети Тирс и Левкије беху чесни грађани Кесарије Витинијске, први крштен а други оглашен хришћанин. Калиник, пак, беше жрец идолски. Када цар - Декијев наследник Кумврикије поче нештедице мучити и убијати хришћане, ступи пред њега неустрашиви Левкије па изобличавајући га, рече му: "Зашто си сам на своју душу заратио, о Кумврикије?" Разјарени судија нареди одмах да га бију и муче, и најзад мачем посеку. Левкије намучени иђаше на посечење весело као на свадбу. Видећи смрт храброга Левкија, Тирс блажени распали се ревношћу божанском, па попут Левкија и он ступи пред судију и изобличи га за злочине и за неверовање у јединог истинитог Бога. И он би бијен и у тамницу бачен. Невидљива рука Божја исцели га од рана, отвори му врата од тамнице и изведе га. Тирс одмах оде епископу кесаријском Филеју, да га овај крсти. По крштењу поново би ухваћен и мучен, но он трпљаше муке подносећи их као у сну, а не на јави. Силом молитве његове попадаше многи идоли. Видевши ово, жрец идолски Калиник обрати се у веру Христову. И он и Тирс беху осуђени на смрт. Калиника мачем посекоше, а Тирса метнуше у дрвени сандук, да тестером престружу. Но сила Божја не допусти ово, те тестера не могаше дрво ни запарати. Тада Тирс свети уста из сандука, помоли се Богу благодарећи му на мукама и предаде мирно дух свој Господу своме. Крајем IV века кесар Флавије построји код Цариграда цркву светом Тирсу, и у њу положи мошти његове свете. Светитељ се јавио у визији царици Пулхерији и препоручио јој, да сахрани мошти чердесет мученика до његових моштију.
13. децембар 2010.
Свети мученици Евстратије, Аксентије, Евгеније, Мардарије и Орест (13.12.)
Ових пет храбрих мужева засијаше као пет сјајних звезда у црно време христоборних царева Диоклецијана и Максимијана. Евстратије свети беше римски војвода у граду Саталиону, Евгеније му беше друг у војсци, Орест беше, такође, угледан војник, Аксентије свештеник, а Мардарије прост грађанин и земљак Евстратијев, будући обојица из града Аравракина. Царски намесници Лисије и Агрикола мучише најпре Аксентија као свештеника. Видећи невино страдање хришћана, Евстратије се сам пријави Лисију и изјави, да је хришћанин. За време мучења Евстратијева ступи Евгеније пред судију и узвикну: "Лисије, и ја сам хришћанин". А када Евстратија провођаху са осталим мученицима кроз град Аравракин, виде их Мардарије са крова своје куће, опрости се са женом и двоје нејаке деце, и појури за њима вичући мучитељима у лице: "И ја сам хришћанин као и господин мој Евстратије". А светом Оресту испаде крст из недара, када стрељаше нишан пред Лисијем, по чему га Лисије позна да је хришћанин, што и сам Орест отворено исповеди. Беше Орест млад и красан војник, и растом надвишаваше све остале војнике. Аксентије би посечен, Евгеније и Мардарије скончаше у мукама, Орест издахну на усијаном гвожђу, а Евстратије у пећи огњеној. Пред смрт причести светог Евстратија у тамници свети Власије (в. 11. фебруар). Мошти њихове беху доцније пренете у Цариград и сахрањене у цркви њиховог имена - Светих Петочисленика. У тој цркви њих су виђали живе, а свети Орест јавио се и светом Димитрију Ростовском (в. 28. октобар). Од светог Евстратија остала је красна молитва која се чита на суботној полуноћници: Величаја величају тја Господи.
Света мученица Лукија (Луција), девица (13.12.) †304.
Са мајком посетила гроб свете Агатије у Катанији, где јој се јави света Агатија. Њена крвоточна мајка исцели се тада чудотворно у цркви. Лукија раздаде све своје имање нишчим, што огорчи њенога вереника, који ју као хришћанку оптужи судији Пасхасију. Зли судија нареди, да је воде у блудилиште, да је оскврне. Но силом Божјом она поста непокретна као за земљу закована, и мноштво људи не могоше је с места кренути. Тада неки разјарени незнабожац забоде јој мач у грло и она предаде душу своју Богу и пресели се у царство вечно. Пострада 304. године.
12. децембар 2010.
Свети мученик Разумник (12.12.)
Грчко му је име Синетос или Синезије. Као
млади чтец у Риму дерзновено проповедао истину Христову и изобличавао
идолопоклонике. Због тога би мучен у време цара Аврелијана и посечен.
11. децембар 2010.
Свети мученик Миракс (11.12.) †640.
Мисирац. Заваран од муслиманског емира примио ислам. По том се покајао, ушао у џамију с крстом, објавио себе хришћанином, и позвао муслимане да оставе лаж и приме истину. Мучен и посечен око 640. године.
10. децембар 2010.
Свети мученик Гемел (10.12.) †361.
Честан грађанин града Анкире. Када цар Јулијан Богоодступник дође у тај град, Гемел изађе преда њ и јавно га изобличи за богоодступништво. Зато би мучен и на крст распет 361. године. Када би у мукама на крсту, чу се глас с неба: "Блажен си ти, Гемеле!"
Свети мученици Мина, Ермоген и Евграф (10.12.)
И Мина и Ермоген беху Атињани родом. Обојица живљаху у Цариграду будући у великој части и код цара и код народа. Мина беше познат због велике учености и красноречивости, и споља држаше се као незнабожац, у срцу, пак, беше убеђени хришћанин. Ермоген беше епарх цариградски, и држаше се незнабоштва споља и изнутра, премда беше милосрдан и чињаше многа добра дела. Када букну нека распра између хришћана и незнабожаца у Александрији, цар Максимин посла Мину, да утиша метеж и да хришћанство истреби из тога града. Мина оде и успостави мир, но објави себе хришћанином, и обрати многе незнабошце у веру праву речитошћу и чудесима многим. Чувши за ово, цар посла Ермогена, да Мину казни и хришћанство угуши. Ермоген изведе Мину на суд, одсече му стопала и језик, и избоде очи, па га онда баци у тамницу. У тамници Мини се јави сам Господ Исус, исцели и утеши Свога страдалца. Видевши Мину, чудесно исцељена, Ермоген се крсти и поче проповедати силну веру Христову. И би Ермоген постављен за епископа у Александрији. Тада разјарени Максимин сам оде у Александрију и стави Мину и Ермогена на велике муке, које они храбро издржаше, помагани благодаћу Божјом. Видећи храброст ових Христових војника и чудеса Божја на њима, јави се пред судилиштем Евграф, тајник и пријатељ светог Мине, и викну цару у лице; "И ја сам хришћанин!" Цар се збеси, трже мач и посече светог Евграфа. Потом нареди нечестиви цар, те џелати мачем посекоше свете Мину и Ермогена. Њихове свете мошти, бачене су у море, чудесним начином допловише у Цариград, где их епископ, коме се у сну о томе јави, свечано дочека и чесно сахрани.
