31. август 2010.

Свети Јован митрополит Кијевски (31.8.) †1089.

Бугарин по роду. Дошао у Кијев 1080. год, и одмах стекао толико уважење, да ускоро буде подигнут на престо митрополитски. Управљао црквом 8 год. Писао папи Клименту посланицу, у којој га изобличавао због новачења, које је римска црква увела. Упокојио се мирно 1089. год.

Свети Генадије, патријарх Цариградски (31.8.) †471.

За патријарха дошао после св. Анатолија. Савременик св. Маркијана (10. јан.) и св. Данила Столпника (11 децемб.) У његово време основан славни манастир Студитски, позван тако по сенатору римском Студију, који дође у Цариград и с благословом Генадијевим подиже цркву св. Јовану Претечи и при њој манастир. Био је врло кротак и уздржљив. Никога није хтео запопити, ко није знао цео Псалтир на изуст. Председавао помесном сабору у Цариграду, на коме је симонија у цркви анатемисана. Чинио чудеса, и у визији сазнао кончину своју. Управљао црквом 13 год, и преставио се Господу мирно 471. год.

Свештеномученик Кипријан (31.8.) †258.

Родио се од неверних родитеља, и сам васпитан у многобоштву. Постао знаменит у Картагени као учитељ философије и реторике. Био ожењен. Но када поста хришћанином, преста живети са женом, и предаде се даноноћном труду око проучавања Св. Писма и усавршавања свога карактера. Због његових необичних врлина би изабран за презвитера а убрзо и за епископа. Колико беше милосрдан према хришћанима толико тврд према јеретицима. Написао је доста поучних дела, руковођен Духом Светим. Нарочито силно писаше против идолопоклонства, Јудаизма, и јереси Новацијанове. Красан му је и сладак напис о девству, као и о мучеништву, и милостињи, о трпљењу, о молитви Господњој, и т.д. Пострада за време Валеријана и Галијена 258 год. Пред смрт помоли се Богу, благослови народ, и остави 24 златника да се да џелату, који га буде посекао. Недостижна величина и велекодушност правог хришћанина!

30. август 2010.

Свети Евлалије, епископ Кесарије Кападокијске (30.8.)

Један од претходника св. Василија. Свога сина лишио чина за ношење одела, неприличног духовноме завету.

Свети Александар, Јован и Павле, патријарси цариградски (30.8.) †340./595./784.

Александар учествовао на I Вас. Сабору у Никеји место престарелог патријарха Митрофана; по том наследио Митрофана. Кад се хтеше неки философи препирати с њим о вери, он рече једном од њих: „у име Господа мога Исуса Христа заповедам ти да умукнеш!" И онеме философ тога часа. Молитвом својом и Арију прекратио живот. Скончао у 98 год. живота, 340. год. Св. Јован Постник управљао црквом у време злога цара Анастасија, јеретика акефалита. Упокојио се 595. год. Св. Павле IV управљао црквом 5 година и 8 месеци, и одрекао се престола примивши тајно схимну, да би покајао свој грех што је најпре пристајао уз иконоборце. Био је претходник великог Тарасија, и упокојио се у време Ирине и Константина 784 год.

Преподобни Христофор (30.8.)

Подвижник VI века у обитељи св. Теодосија. У визији видео, да кандила монаха трудбеника горе, а кандила лењиваца не горе.

29. август 2010.

Свети мученик Анастасије (29.8.) †1794.

Младић из Радовишта, епархије Струмичке. Учио занат у Солуну. Турци га присиљавали да се потурчи, што он одлучно одбије, због чега буде мучен и најзад обешен 29 авг. 1794. год.

Преподобна Теодора Солунска (29.8.) †879.

Као жена имућна и благочестива човека живљаше на острву Егини. Но када Арапи угрозише Егину, они се преселише у Солун. Ту даду своју ћерку јединицу у манастир, која у монаштву доби име Теописта. Ускоро се муж Теодорин упокоји, те се и Теодора замонаши. Била великом подвижницом. Често чула ангелско појање и говорила сестрама: „Не чујете ли, како дивно ангели поју у небеском светилишту?" Упокојила се у 75. години својој, 879. год. Из њеног тела потекло целебно миро, којим су се многи исцелили.

Света мученица Василија (29.8.)

Пострадала за Христа у Срему.

28. август 2010.

Сабор свих богоугодника Печерских (28.8.)


Преподобни Сава Псковски и Крипецки (28.8.) †1495.

Пореклом Србин. Подвизавао се најпре у Псковском ман. св. Богородице, и био игуман у том манастиру. Но слављаху га, а он бегаше од славе човечје, и удаљи се на обалу језера Крипец, где основа нову обитељ у име св. Јована Богослова. Ипак и ту се не може скрити од славе и знаменитости. Посетио га и кнез Јарослав Псковски са женом. Сава не даде жени да уђе у манастир, него је благослови и помоли се Богу за њу ван манастира, и исцели је од неке болести. Упокоји се овај Божји светитељ 1495. год. Мошти његове бише и осташе чудотворне. Од његових прејемника у Крипецу помиње се игуман Доситеј.

Преподобни Мојсеј Мурин (28.8.)

Етиопљанин родом, и по занимању најпре разбојник и вођ разбојничке дружине, а по том покајник и велики подвижник. Као роб некога господара Мојсеј побегне и уврсти се у разбојнике. Због његове велике телесне снаге и безобзирности разбојници га изберу за свога старешину. Одједном наиђе на њега грижа савести и покајање за недела која беше починио; остави дружину, ступи у неки манастир и преда се потпуној послушности своме духовнику к реду манастирском. Много се користио поукама св. Макарија, Арсенија и Исидора. Доцније се повукао на безмолвије у једну келију, где се сав предао: труду телесном, молитви, бдењу и Богомислију. Мучен демоном блуда он се исповеди духовнику Исидору, и од њега доби савет, да пости што више и не једе до сита. Но кад и то не поможе, он по савету старца, поче ноћу бдити и молити се стојећи; потом уобичаји, да по сву ноћ доноси воду старцима са удаљеног бунара. После шестогодишњег страшног труда, најзад га св. Исидор чудотворно исцели од блудних помисли, маштања и снова, навођених на њ од демона. У старости би рукоположен за свештеника. Основа свој манастир и имаше 75 ученика, и поживе у овом животу 75 година. Провиде своју смрт, и једнога дана рече својим ученицима да беже, јер ће ударити варвари на манастир. Када ученици и њега зваху да бежи, он рече, да он треба да погине од насиља, јер је и сам некад насиља чинио по речи: који се ножа маше, од ножа ће погинути (Мат. 26, 52). Па оста са 6 сабрата; и варвари дођоше и исекоше их. Један од братије скривен у близини гледаше и виде 7 светлих венаца како се спустише на седморицу мученика.

27. август 2010.

Свештеномученици Кукша и Пимен посник (27.8.) †1113.

Обојица монаси Печерског манастира. Кукша с успехом проповедао Јеванђеље Вјатчанима и крштавао их. Једног дана нападну га незнабошции посеку, са учеником његовим. У том часу Пимен посник стајаше на служби у Печерском манастиру, па провидевши духом смрт свога ученика и друга Кукше узвикну: „брат наш Кукша данас је убијен за Јеванђеље". И рекавши ово и сам издахну, 1113. год.

Свети Осија, епископ Кордовски (27.8.)

Преко 60 година управљао црквом у Шпанији као епископ Кордовски. Участвовао видно на Првом Васељ. Сабору у Никеји, и председавао помесном сабору Сардикијском 347. год. Толико је ревновао за Православље, да је и пред смрт своју поново предао анатеми Аријеву јерес.

Преподобни Пимен Велики (27.8.) †5. век

Родом Мисирац и велики подвижник Мисирски. Као дечак посећивао знамените духовнике, и од њих сабирао опитно знање као пчела мед са цвећа. Једном умоли Пимен старца Павла да га одведе св. Пајсију. Видевши га Пајсије рече Павлу: „ово ће дете спасти многе, с њим је рука Божја". Временом Пимен се замонаши, и привуче к монаштву још двојицу браће своје. Једном дође мајка да види синове своје, но Пимен је не пусти унутра него је кроз врата упита: „да ли више желиш да нас видиш овде или онамо у вечности?" Мајка се удаљи с радошћу говорећи: „кад ћу вас сигурно видети тамо, то не желим да вас овде видим" У манастиру ове тројице браће, којим је управљао најстарији брат, авва Анубије, овакав је био типик: ноћу су 4 часа проводили у рукодељу, 4 часа у спавању и 4 часа у псалмопојању. Дању су од јутра до подне проводили наизменично у раду и молитви: од подне до вечерње у читању, а послеподне готовили су себи вечеру, једини оброк у 24 сата, и то обично од неких зеља. О њиховом животу сам Пимен говори: „ми смо јели то што нам се предлагало; нико никад није рекао: дај мени нешто друго; или: ја то нећу: На тај начин ми смо провели сав живот у безмолвију и миру". Подвизавао се у V веку, и упокојио се мирно у дубокој старости.

Преподобни Пимен Палестински (27.8.)

Подвизавао се у Руви, пустињи Палестинској у време цара Маврикија (582-602.). У младићству био овчар. Једном пси његови нападну некога човека, и растргну га, а он из несташлука не одбрани човека. Због тога му би откровено, да ће и он на крају погинути од зверова. Тако се и зби. Би изведен од зверова и предаде душу своју Господу.

26. август 2010.

Свети Зер-Јаков (26.8.)

Велики мисионар хришћанства у Абисинији.

Преподобни Титој (26.8.) †4/5. век

Ученик св. Пахомија и велики међу подвижницима Мисирским. Био игуман ман. у Тавени. Цео живот провео у потпуној чистоти. Једном га запитао неки брат: „који пут води ка смирењу?" На то Титој одговори: „пут ка смирењу јесте: уздржљивост, молитва и сматрање себе нижим од сваке твари." Достигао врло висок степен савршенства, и кад год је уздизао руке на молитви дух његов је долазио у екстазу. Упокојио се у IV или V веку. Уједно с њим помиње се и преп. Ивистион.

Свети мученик Адријан и Наталија (26.8.)

Муж и жена, обоје од племенита и богата рода из Никомидије. Адријан беше начелник претора и незнабожац, а Наталија потајна хришћанка. Обоје млади, и живљаху у браку свега 13 месеци до мучеништва. Када опаки цар Максимијан посети Никомидију, нареди да се хришћани хватају и на муке стављају. Близу града у једној пећини беху скривени 23 хришћанина. Неко их достави власти, и бише љуто шибани волујским жилама и штаповима, па онда бачени у тамницу. По том их изведоше из тамнице и доведоше претору, да им имена попише. Адријан посматраше ове људе, измученено трпељиве, мирне и кротке, па их закле, да му кажу, шта они очекују од свога Бога за толике муке претрпљене? Они му говораху о блаженству праведних у царству Божјем. Чувши то и опет посмотривши те људе Адријан се наједанпут окрете писару и рече му: „запиши и моје име са овима светима, и ја сам хришћанин!" Када за то чу цар, упита Адријана: „да ниси с ума сишао?" На што Адријан рече: „нисам с ума сишао него сам к уму пришао." Чувши за ово Наталија веома се обрадова, и када Адријан са осталим сеђаше окован у тамници, она дође и служаше им свима; а када мужа њеног шибаху и мучаху разним мукама, она га храбраше да истраје до краја. После дугих мука и тамновања нареди цар, да се однесе у тамницу наковањ, и да им се чекићем пребију и ноге и руке. То би и извршено, и Адријан са 23 чесна мужа издахну у претешким мукама. Мошти њихове пренесе Наталија у Цариград, и тамо их чесно сахрани. После неколико дана јавијој се св. Адријан сав у светлости и красоти и позва је да и она пође Богу, и она мирно предаде дух свој Богу.

25. август 2010.

Свети исповедници Едески (25.8.)

Страдали много по тамницама и у прогонству за веру православну у време цара Валента, који се држаше Аријеве јереси. Но под царем Теодосијем ослобођени.

Свети Мина патријарх Цариградски (25.8.) †6. век

Мудро управљао црквом од 536 - 552 год. Пре тога управљао домом св. Сасвмпсона (за бедне и невољне). При његовом хиротонисању за епископа учествовао и папа Агапит који тада дође у Цариград ради оповргнућа и низвргнућа јеретичког патријарха Антима.

Свети апостол Тит (25.8.)

Један од Седамдесеторице. Рођен на Криту и васпитан на философији и поезији грчкој. Поводом једнога сна он узе да чита пророка Исаију, и посумња у свумудрост јелинску. Чувши за Христа Господа он оде у Јерусалим са још неким Крићанима, и лично чу речи Спаситељеве и виде моћна дела Његова. Срце његово младићско све се прилепи Христу. Доцније би крштен од апостола Павла, коме као син оцу послужи у делу јеванђелском. Павле толико љубљаше Тита, да га називаше час сином (Тит. 1, 4) час братом (II Кор. 12, 18). Путоваше Тит много са великим апостолом народа, и би од овога постављен за епископа Критског. При страдању Павловом у Риму био присутан и Тит, и чесно сахранио тело учитеља и оца свога духовнога. По том се вратио на Крит, где је с великим успехом крштавао незнабошце и управљао мудро црквом Божјом до дубоке старости. Упокојио се у 94. години свога живота.

24. август 2010.

Св. Георгије Лимниот (Језерски) Исповедник (24.8.) †716.

Велики подвижник Олимпијски. Пострадао у старости од 95 година у време иконоборства, 716. год.

Света мученица Сира (24.8.) †558.

Сродница св. Марије Голиндухе (в. 12. јула). Персијанка, из града Хирхаселевкоса, ћерка великог жреца огњепоклоничког. Васпитана у незнабоштву девица Сира сазнаде о Христу од неких убогих жена хришћанки, и њено младо срце распали се љубављу према Господу. При некој својој болести, а док још не беше крштена, потражи она праха из цркве од свештеника хришћанског, но свештеник је као некрштену одби. Тада она са великом вером дотаче се одежде свештеникове и оздрави. То чудесно исцелење још је више утврди у вери Христовој. Но њен бездушни отац предаде је љутим истјазањима, при којима она примаше охрабрења и утехе од небеских виђења. Насилно удављена конопом и утопљена у воду 558. год. у време персијског цара Хозроја I, а у својој 18. години живота. И тако ова света девица сконча славно свој земаљски пут и пресели се у небеска ангелска насеља.

Преподобни Арсеније Комељски (24.8.) †1550.

Родом из Москве, од рода великашког. Као младић примио монаштво у обитељи св. Сергија Радонежског. Као узорит монах би изабран за игумана, но он жуђаше за молитвеном самоћом, и удаљи се у Комељску шуму, где се до смрти подвизавао борећи се храбро са великим искушењима демонским. Упокојио се у Господу 1550 год.

Свештеномученик Евтихије (24.8.)

Један од мањих апостола, родом из Севастопоља. Ученик и подражатељ апостола Јована Богослова и Павла. И ако није убројан у 70 апостола, ипак се назива апостолом због тога што је био ученик великих апостола, и што је у служби јеванђелској показао праву апостолску ревност. Посвећен за епископа - мисионера св. Евтихије путовао је много, имајући ангела за сапутника. У тамници примао је хлеб небески од ангела. Када му је тело било стругано зумбом железном, текла је из њега крв са необично благоуханим миром. Бацан у огањ и пред зверове, и најзад посечен мачем у Севастопољу.

Свети мученик Татион (24.8.)

Пореклом из Мантинеје близу Клавдиопоља у Витинији. Страдао у време Диоклецијана. После великих мучења жив зарит у земљу, и тако предао Богу душу своју свету.

23. август 2010.

Свети Албан (23.8.)

Племић енглески. Скрио у своме дому хришћанског свештеника у време гоњења, и од овога поучен био вери Христовој. Тада он даде своје одело свештенику, а он се обуче као свештеник и предаде се мучитељима. Осуђен на смрт он и свога џелата приволи вери Христовој.

Свештеномученик Потин, епископ лионски (23.8.)

Из Мале Азије послан св. Поликарпом у Галију на проповед. Постао први епископ Лионски, и превео много незнабожаца у Хришћанство. За време гоњења хришћана 177. год. и Потин би изведен на суд; управо донет на рукама, јер беше стар 90 година. „Ко је Бог хришћански?" упита га проконсул. „Узнаћеш, ако се удостојиш тога", одговори му старац Потин. Незнабошци навалише на њега са штаповима и камењем, и тукоше га без милости. Бачен у тамницу св. Потин сконча од убоја после 2 дана, и пресели се у царство небеско.

Свети Виктор (23.8.) †3. век

Пострадао у Марсељу у III столећу. После љутих мука, бачен у тамницу, где обрати стражаре у веру Христову. Распет на крсту скончао.

Свети мученик Луп (23.8.)

Овај свети муж беше слуга у св. Димитрија, војводе Солунског. Када св. Димитрије би посечен од цара Максимијана, Луп умочи у крв мученикову скут своје хаљине и прстен свој. Том хаљином и прстеном чињаше Луп многа чудеса у Солуну исцељујући људе од сваке муке и недуга. То сазнаде цар Максимијан, који се тада још бављаше у Солуну, па заповеди, да се Луп мучи и убије. Но војници који потргоше оружје на Лупа, окретоше исто један против другог и љуто се израњавише. Како Луп још не беше крштен, ма да беше хришћанин, то се он мољаше Богу, да Бог некако устроји његово крштење пре смрти. Утом се изненадно проли вода из облака на светог мученика, и тако он прими крштење свише. После великих мука би посечен и пресели се у царство небеско.

Свештеномученик Иринеј, епископ Лионски (23.8.) †202.

У младости био ученик св. Поликарпа, ученика апостолског, који га посла у Галију на проповед. После мученичке смрти св. Потина би Иринеј постављен за епископа. У својим многобројним списима Иринеј је час излагао веру православну час је опет бранио од јеретика. Пострадао за Христа у време цара Севера 202 год. са многим хиљадама хришћана (19.000).


22. август 2010.

Свети мученици Агатоник, Зотик и прочи с њима (22.8.)

Св. Агатоник беше грађанин Никомидијски и хришћанин по вери. Са великим усрђем одвраћаше он Јелине од идолопоклонства и поучаваше их вери истинитој. По наређењу цара Максимијана намесник царски љуто гоњаше хришћане. При том гоњењу ухвати св. Зотика у неком месту Карпину, распе на крст његове ученике, а Зотика доведе у Никомидију, где ухвати и веза још и св. Агатоника, Принкипса, Теопрепија (Богољепа), Акиндина, Северијана, Зенона и друге многе. Све везане чврсто поведе их у Византију, но уз пут помреше од рана и изнемоглости св. Зотик, Теопрепије и Акиндин. Близу Халкидона убише св. Северијана, а Агатоник са осталима би преведен у Тракију, у место Силимврију, где после мучења пред самим царем бише мачем посечени и пређоше у живот вечни и у радост Господа свога.



Света мученица Антуса, и прочи с њом (22.8.) †257.

Ћерка богатих но незнабожниx родитеља из Селевкије у Сирији. Сазнав за Христа Антуса свим срцем поверова у Њега, и тајно се упути епископу Атанасију, који је крсти. При њеном крштењу ангели се Божји јавише. По том се упути Антуса у пустињу на подвиг, јер несмеде се ни враћати више родитељима својим. У пустињи се подвизаваше 23 године. У молитви Богу она предаде душу Богу клечећи на једном камену, под којим завешта да буде сахрањена. Епископ Атанасије и двојица слугу Антусиних: Харисим и Неофит, бише по том посечени због вере у Христа, у време цара Валеријана, око 257. год. Чесно сви пострадаше и венцима се увенчаше.

Света мученица Евлалија (22.8.) †4. век

У време страшних гоњења на хришћане у Шпанији беше нека девица Евлалија, рођена од хришћанских родитеља, у месту званом Варкинон. Сва предана Христу као Женику своме, сва удубљена у Свето Писмо, она се вежбаше истрајно у драговољним подвизима тела и духа. Када мучитељ Дакијан немилосно убијаше хришћане по Шпанији, па дође и у Варкинон, Евлалија се искраде ноћу од својих родитеља, изађе пред мучитеља, и пред многим народом изобличи га за убијање невиних људи, ружећи уз то мртве идоле и исповедајући јавно веру своју у Христа Господа живога. Разјарени Дакијан нареди, да је обнаже и туку штаповима. Но девица света изјави, да не осећа болове у мукама за Христа свога. Тада је мучитељ крстообразно привеза за дрво и нареди, да јој тело свећама пале. Упита је мучитељ где је њен Христос да је сад спасе? А Евлалија одговори: „овде је са мном, али ти не можеш да Га видиш због нечистоте твоје". У великим мукама предаде Евлалија дух свој Богу. И када издахну видеше људи голуба бела где излази изуста њених. У том паде изненадно снег и покри наго тело мученице као белом хаљином. Трећег дана дође св. Феликс и жалобно плакаше пред висећим телом Евлалије. И на мртвом лицу светитељке појави се осмејак. Родитељи њени дођоше и заједно са осталим хришћанима чесно сахранише тело свете девице. Пострада за Господа свога и пређе у вечну радост почетком IV столећа.

21. август 2010.

Свети праоци Аврам, Исак и Јаков (21.8.)

Спомињу се и у недељу праотаца пред Божић као праведници и угодници Божји.


Преподобни Аврамије Смоленски (21.8.) †1220.

Рођен у граду Смоленску, а према молитвама родитеља својих. Ступи рано у монаштво и предаде се великом подвигу подражавајући древне оце пустињске. Доцније основао манастир Св. Крста код Смоленска. Претрпео многа искушења од демона и људи, са великим стрпљењем и благодарношћу Богу. Приликом велике суше низвео кишу молитвом својом. Проживевши 50 година у монашком чину упокојио се мирно у Господу око 1220. год.

Света мученица Васса, и деца њена: Теогније, Агапије и Пист (21.8.)

Васса беше жена неког идолског жреца, но уз то потајна хришћанка. Своје синове васпита у духу хришћанском. Сам муж омрзе је због вере и предаде је судији на мучење заједно са синовима. После мука љутих синови њени бише мачем посечени (мисли се у Едеси, у Македонији). Васса беше сва радосна што виде своје синове како чесно свршише свој мученички подвиг за Христа, и сама још са већом вољом пође од муке на муку. Када је бацише у море, ангели се јавише и одведоше је до једног острва у Мраморном мору, где би мачем посечена, у време Максимијана. Тако света Васса двоструко се удостоји царства Христова, и као мученица и као мајка мученика.

Свети апостол Тадеј (21.8.) †

Један од Седамдесеторице, а не онај Тадеј, који беше један од Дванаесторице апостола. Св. Тадеј прво виде и чу Јована Крститеља, и прими крштење од њега, а по том виде Господа Исуса и следоваше Њему. Господ га уврсти у Седамдесет мањих апостола, које посла по два и два пред лицем Својим (Лк. 10, 1). После славног Свог васкрсења и вазнесења Господ посла Тадеја у Едесу, родно место Тадејево, а према Своме обећању кнезу Авгару, које овоме Господ даде онда када му посла убрус са ликом Својим. Целивањем тога убруса Авгар би исцељен од губе, но не сасвим. Мало губе беше му остало још на лицу. Када се св. Тадеј јави Авгару, овај га прими са великом радошћу. Апостол Христов поучи га вери истинитој и потом крсти. Када крштени Авгар излазаше из воде спаде и остатак губе с њега, и би здрав потпунце. Прославивши Бога кнез Авгар хоћаше да и његов народ позна Бога истинога и да Га прослави. И сазва кнез све грађане Едесе пред апостола светог Тадеја, да чују проповед о Христу. Чувши речи апостолске и видевши чудесно исцељеног кнеза свога људи одбацише идоле и нечисто живљење, примише веру Христову, и крстише се. И тако се град Едеса просвети вером Христовом. Кнез Авгар изнесе много злата и понуди апостолу, но Тадеј му рече: „кад своје остависмо, како туђе да примамо?" И проповедаше св. Тадеј Јеванђеље по Сирији и Финикији. Упокоји се у Господу у граду Вириту Финикијском.

20. август 2010.

Свештеномученик Филип епископ Ираклијски, са свештеником Севером и ђаконом Хермесом (20.8.)

Према свему изгледа да су били Словени. Служили Богу у Тракији, и тамо прво предани мукама за Христа. Када незнабошци јурнуше да запале цркву хришћанску, храбри Филип рече старешини њиховом: „мислиш ли ти, да је Бог затворен у стене? Он живи у срцима". Храм буде разорен, све књиге спаљене, а свештеници ови одведени у Једрене, где после тамновања и мука буду бачени полусажежени у реку Марицу. Још 38 хришћана скончаше с њима мученички. Мисли се да су пострадали у време Диоклецијаново.

Свети пророк Самуил (20.8.) † 12. век пне.

Петнаести и последњи судија Израиљски. Живео на 1.100 година пре Христа. Рођен од племена Левијина, од родитеља Елкана и Ане, у месту Рамату, или Ариматеји где се доцније родио и благообразни Јосиф. Нероткиња Ана исплакала је Самуила од Бога и посветила га Богу, када му се наврши 3 године. Живећи у Силому, код ковчега завета, Самуил имаше у 12 години истинито откровење од Бога о казни, која предстојаше дому првосвештеника Илије због неваљалства синова његових Офниа и Финеса. То откровење се ускоро и зби: Филистејци потукоше Израиљце, убише оба сина Илијина, и запленише ковчег завета. Када весник саопшти ову несрећу Илији, овај паде мртав на земљу и издахну у 98. години старости. А то се исто деси и са снахом његовом, женом Финесовом. Од тада па за 20 година беху Израиљци робови Филистејцима. После тога рока посла Бог Самуила народу да проповеда покајање, ако жели да се спасе од непријатеља својих. И народ се покаја, и одбаци туђе идоле, којима служаше, и признаде Самуила као пророка, свештеника и судију. Тада Самуил пође с војском на Филистејце и с помоћу Божјом смете их и поби, и ослободи земљу и народ. По том суђаше Самуил мирно народу своме до старости. Видећи га остарела народ му рече, да им постави цара на место себе. Узалуд Самуил одвраћаше народ од тога говорећи му, да је Бог једини цар њихов, - народ оста при свом тражењу. И ако ово тражење беше немило Богу, Бог нареди Самуилу, да им помаже за цара Саула, сина Кисова из племена Венијаминова. Саул цароваше кратко време, и Бог га одбаци због дрскости и непослушности, па нареди Самуилу, те помаза Давида Јесејева за цара место Саула. Пред смрт своју Самуил сабра сав народ, и опрости се с њим. А када умре плакаше за њим сав Израиљ, и сахранише га чесно у дому његову у Рами.


19. август 2010.

Преподобни Теофан (19.8.) †15. век

Рођен у Јањини, и као младић остави све и оде у Св. Гору, где се замонаши у обитељи Дохијарској. У посту, молитви, бдењу и лишењу себе од свега непотребнога, беше углед свима монасима. Због тога временом би изабран за игумана. Но доцније због неке несугласице с монасима он напусти Св. Гору и са својим сестрићем дође у Верију Македонску, где основа један манастир у част Пресвете Богородице. Када тај манастир процвета духовним животом, он остави свог сестрића да управља њиме, а он оде у Наус, где основа други манастир у част Светих Архангела. Скончао мирно у XV столећу. Његове чудотворне мошти и сада леже у Наусу, и пројављују велику силу Божју.

Свети мученици Тимотеј, Агапије и Текла (19.8.)

Пострадали за Христа у време опаког цара Диоклецијана. Тимотеј на огњу сажежен, а Агапије и Текла бачени пред зверове.

Свети мученик Андреј Стратилат (19.8.)

Беше официр - трибун - у римској војсци у време цара Максимијана. По рођењу из Сирије, и са службом у Сирији. Када Персијанци угрозише војском римској царевини, то Андреји би поверена војска у борби против непријатеља. Том приликом Андреј би произведен за војводу - стратилата. Потајни хришћанин, ма да још некрштен, Андреј се поузда у Бога живога, и од мноштва војника одабра само најбоље и пође у бој. Пред битку он рече војницима својим, да ако буду сви призвали у помоћ јединог истинитог Бога, Христа Господа, непријатељи ће се њихови као прах распрштати испред њих. И заиста сви војници, одушевљени и Андрејом и његовом вером, призваше у помоћ Христа и учинише јуриш. Персијска војска би сатрвена потпуно. Када се победоносни Андреј врати у Антиохију, неки завидљивци га оптужише као хришћанина, и царски намесник позва га на суд. Андреј отворено изјави своју непоколебљиву веру у Христа. После љутих мука намесник баци Андреја у тамницу и писа цару у Рим. Знајући углед Андрејев у народу и у војсци цар нареди намеснику да пусти Андреја у слободу, но да вреба другу прилику и други разлог (а не веру) те да га убије. Кроз Божје откровење Андреј сазнаде за ту наредбу цареву, па узевши собом своје верне војнике, 2.593 на броју, оде с њима у Тарс Киликијски, и ту се сви крстише од Петра епископа. Гоњен и ту од царских власти, Андреј се с дружином својом повуче далеко у планину јерменску Таврос. Ту у једном кланцу, када они беху на молитви, стиже их војска римска и све до једнога посече. Нико се од њих није хтео ни бранити, но сви беху жељни мученичке смрти за Христа. На том месту, где се изли потоком крв мученичка, изби кључ лековите воде, која исцељиваше од сваке болести. Петар епископ дође потајно са својим људима, и чесно сахрани тела мученика на том истом месту. Пострадаше сви чесно, и увенчани венцима бесмртне славе преселише се у царство Христа Бога нашега.

18. август 2010.

Свештеномученик Емилијан епископ (18.8.)

Родом из Јерменије. По својој жељи, тражећи мучеништва, оде у Италију да проповеда Христа, у време Диоклецијаново. У Тревији изабран за епископа. Због многих чудеса при његовом мучењу поверовало у Христа око 1000 незнабожаца. Посечен мачем заједно са својим духовником Иларионом и двојицом браће Дионисијем и Ермипом.

Свети мученици Флор и Лавр (18.8.) †2. век

Браћа и по телу и по духу и по занимању. Беху обојица ревносни хришћани, а по занату каменоресци. Живљаху у Илирији. Неки кнез незнабожачки запосли их на зидању храма идолског. Догоди се при њиховом раду, да један одломак камена одскочи и удари у око сина жречевог, који радознало посматраше рад неимара. Видећи свог сина ћорава и крвава жрец стаде викати на Флора и Лавра и хтеде их тући. Тада му света браћа рекоше, ако буде веровао у Бога, у кога они верују, син ће његов оздравити. Жрец обећа. Флор и Лавр са сузама помолише се Богу Господу, живоме и јединоме, и крсним знаком знаменоваше детиње избијено око. И дете оздрави одмах, и око му постаде цело као што је и било. Тада се крсти жрец Мемертин и син његов, и ускоро по том оба пострадаше за Христа у огњу. А Флор и Лавр када довршише храм, ставише крст на њега, позваше све хришћане и осветише га именом Господа Исуса и свеноћним пјенијем. Сазнав за ово Илиријски намесник, сажеже у огњу многе од тих хришћана, а Флора и Лавра живе баци у бунар, и бунар засу земљом. Доцније се мошти њихове објавише и бише пренете у Цариград. Пострадаше за Христа и Христом се прославише ова дивна браћа у II столећу.

Преподобни Јован Рилски (18.8.) †946.

Овај велики подвижник и светилник цркве православне родио се близу Софије у месту Скрину, у време цара Бориса. Родио се од бедних но честитих родитеља. По смрти родитеља он се замонаши и удаљи у једну дивљу гору, и ту у једној пећини почне се подвизавати. Претрпео је ту многе напасти од демона и од људи, од разбојника и од својих сродника. По том се пресели у планину Рилску, и настани у једном шупљем дрвету. Хранио се само травом, и бобом, који ту у близини почне расти по Божјем Промислу. Многе године он није видео лица човечјег, док га, опет по Божјем Промислу, не открију чобани, који су трагали за својим изгубљеним овцама. Тако се светитељ прочује међу људима, и људи му почну долазити тражећи помоћи у болестима и мукама. Посећивао га је и сам цар бугарски Петар, и тражио од њега савета. Многи ревнитељи духовног живота настане се у близини Јовановој. Ту се убрзо построји храм и манастир. Св. Јован упокојио се мирно у Господу 18 августа 946 год. у 70 години свога живота. По смрти јавио се ученицима својим. Мошти његове пренешене су најпре v Софију, па у Мађарску, па у Трново, и најзад у манастир Рилски где и данас почивају. Рилски манастир је кроз векове био кула светиља и место силе чудотворне и утехе духовне за народ хришћански у Бугарској, нарочито пак у тешка времена робовања под Турцима.

17. август 2010.

Преподобни Алимпије, иконописац Печерски (17.8.) †1114.

Изображавајући ликове светитељске на дрвету, он је изображавао и добродетељи њихове у души својој. Исцели човека од губе, виде ангела Божјег, и у старости сконча мирно у Господу, 1114. год.

Сабор светитеља Кијево–Печерских (21.9.)

Благословено дело подвижништва, које отпоче трудољубиви и велики угодник Божји Антоније, разрасло се кроз векове као маслина многоплодовита. Многобројни светитељи, који у овим пећинама Антонијевим засијаше као звезде, празнују се сваки посебице у свој дан; под данашњим пак датумом спомињу се сви саборно и призивају вернима на помоћ.

Свети мученик Патрокле (17.8.)

Грађанин града Трикасина, садашњег Труа у Галији. Наследио беше велико имање од родитеља, и као прави хришћанин чињаше од тога милостињу беднима посведневно, а сам живљаше подвижнички, узимајући храну само једном дневно, и то по заласку сунца. Због светости живота Господ му даде моћ исцелења, те као чудотворни исцелитељ би свуда познат. Цар Аврелијан дошавши у Галију нареди, да му доведу Патрокла. Патрокле свети јави пред царем веру своју у Христа, и не утаји ништа „Ако желиш, царе, нешто од мојих блага, даћу ти, јер те видим убога", рече св. Патрокле цару. На то њему цар: „како ти називаш убогим мене, цара, који имам безбројна блага?" Рече Патрокле свети: „имаш само земаљска, пролазна блага, али си убог, јер ни самога себе немаш, нити вере Христове у срцу." Би осуђен на смрт и предат војницима, да га воде у неко блато крај реке и ту посеку, а тело му оставе у блату. Но светац се мољаше Богу, да му не остане тело у томе блату и по божијој сили он наједанпут поста невидљив за војнике и пренет на другу страну реке. После дугог тражења војници га нађу и посеку на једном сувом месту. Два просјака, којима је Патрокле често давао милостињу, наиђу тим путем, познаду тело свога добротвора, и чесно га сахране.

Преподобни Илија Калабријски (17.8.) †903.

Грк по пореклу, и настојатељ манастира Меликука у Калабрији, у Јужној Италији. У време иконоборства на Истоку многи источни монаси пребегну с иконама у Калабрију. Временом се у Калабријивеома распростре живот монашки. Калабријски монаси одликовали су се и великом ученошћу и великом строгошћу живота. Једно време тако је много било православних манастира и монаха у Калабрији, да су Калабрију сравњивали с древним Мисиром. Православна Калабрија је доцније кроз векове потпадала под власт архиепископа Охридских. Преп. Илија упокојио се у Солуну 903. год.

Свети мученик Мирон презвитер (17.8.) †250.

Беше свештеником у неком месту у Ахаји, од богата и угледна рода, по нарави благ и кротак, богољубив и човекољубив. У време цара Декија, а на сам дан Рождества Христова, јурнуше незнабошци у цркву, извукоше Мирона са службе и ставише на муке. При мучењу у огњу ангел му се јави и поткрепи га. По том стадоше му сећи кожу на кајише, од главе до ногу. Мученик дохвати један такав кајиш своје коже, и њиме удари мучитеља - судију у лице. Судија Антипатр као ван себе узе мач и уби себе. Најзад одведоше Мирона у град Кизик, и тамо га мачем погубише 250. год.

16. август 2010.

Свети мученик Стамат (16.8.) †1680.

Сељак, родом од Волоса у Тесалији. Када неки нечовечни ага скупљаше од народа царске данке, и веома злостављаше народ, пође Стамат с неколико другова у Цариград, да се тамо жале везиру. Но својим оштрим оптужбама аге Стамат се замери великашима султановим, и ови га ухапсе. Најпре га хтедоше ласкањем потурчити обећавајући му богатство, славу и чест. На то мученик узвикну: „моје богатство, слава и чест, то је Христос мој!" Тада га Турци мучише и најзад пред Светом Софијом посекоше 1680. год. Тако се овај војник Христов увенча венцем мученичким.

Свети мученик Диомид (16.8.) †298.

Лекар из Тарса, од знаменита рода. Лечећи народ учио га вери Христовој. Цар Диоклецијан нареди те му главу одсекоше у Никеји 298. год. Они који му одсекоше главу и донеше цару ослепише, а када главу вратише к телу и помолише се, оздравише.

Преподобни Јоаким Осоговски (16.8.) †11. век

Подвизавао се у другој половини XI века у планини Осоговској на месту званом Сарандопор, у једној пећини. На томе месту доцније подигне цркву један други подвижник, Теодор са Овчег Поља, коме се на сну јавио св. Јоаким. Многа чудеса кроз векове догађала су се од моштију преп. Јоакима, а и данас догађају.

15. август 2010.

Пресвета Богородица (15.8.) †1. век

Рождество Пресвете Богородице (8.9.)

Света Дева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога. олтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.

Ваведење Пресвете Богородице (21.11.)

Када се Пресветој Деви Марији навршише три године од рођења, доведоше је родитељи њени свети, Јоаким и Ана, из Назарета у Јерусалим, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Три дана пута има од Назарета до Јерусалима; но идући на богоугодно дело тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини, да узму учешћа у овој светковини, у којој узимаху учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, па онда Пресвета Дева, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. Беше Дева украшена царским благољепним одећама и украсима, како и приличи кћери царевој, невести Божјој. За њима последоваше множина сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше 15 степена. Родитељи дигоше Деву на први степен, а она онда сама брзо узиђе до врха, где је срете првосвештеник Захарија, отац св. Јована Претече, и узевши је за руку уведе је не само у храм него у Святая святыхъ у Светињу над Светињама, у коју нико никада не улажаше осим архијереја, и то једанпут годишње. Св. Теофилакт Охридски вели, да је Захарија „ван себе био и Богом обузет” када је Деву уводио у најсветије место храма, иза друге завесе, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу, према закону, примише благослов од свештеника, и вратише се дома, а Пресвета Дева оста при храму. И пребиваше она при храму пуних 9 година. Док јој беху родитељи живи посећиваху је често, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху Богом одазвани из овога света, Пресвета Дева оста као сироче, и не жељаше никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. Како то беше противно и закону и обичају у Израиљу, то она по навршетку 12 година би дата св. Јосифу, сроднику своме у Назарет, да под видом обручнице живи у девствености, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи. Јер у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја живота. Пресвета Дева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка, и њој после следоваху у цркви Христовој хиљаде и хиљаде девственица и девственика. 

Благовести (25.3.)

Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања и служења при храму Јерусалимском, и четрнаест година од рођења — када, дакле, ступи у 15-ту годину живота, саопштише јој свештеници, да по закону она не може више остати при храму, него треба да се обручи и ступи у брак. Но како велико изненађење за све свештенике би одговор Пресвете Дјеве, да је се она посветила Богу и да жели остати девојком до смрти не ступајући ни с ким у брак! Тада по промислу и внушењу Божјем првосвештеник Захарија, отац Претечев, договорно са осталим свештеницима, сабра дванаест безжених људи из племена Давидова, да би једноме од њих уручили Дјеву Марију на чување девојаштва њеног и старање о њој. И би уручена староме Јосифу из Назарета, који јој беше и сродник. У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излажаше, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим. Но када се наврши време проречено Данилом пророком, и када Бог благоволи испунити обећање своје изгнаном Адаму и пророцима, јави се велики архангел Гаврил у одаји Пресвете Дјеве, и то, како неки свештени писци пишу, у тренутку баш када је она држала отвореног пророка Исаију и размишљала о његовом великом пророчанству: Гле, девојка ће зачети и родиће сина! (Ис. 7, 14). Јави јој се Гаврил у светлости архангелској и рече јој: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! и остало све редом како пише у Еванђељу божанственог Луке (Лк. 1, 26—38). Са овом архангелском благовешћу, и са силаском Духа Светога на Дјеву Пречисту, отпочиње спасење људи и обновљење твари. Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се! да ознаменује тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.

Сретење Господње (2.2.)

У четрдесети дан по Рождеству донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој..." Још рече Симеон за Христа Младенца: "Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити" (Лк 2, 29 и 34). Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству ангела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана.

Спомен бекства у Мисир (26.12.)

Источни мудраци-звездари поклонивши се Господу у Витлејему, упутише се по наређењу ангела другим путем за домовину своју. И Ирод опаки цар умисли поклати сву децу у Витлејему. Виде Бог ту намеру Иродову, па посла ангела Свога Јосифу. Ангел се Божји јави Јосифу на сну и заповеди му, да узме Младенца и Матер Његову и бежи у Мисир. Јосиф тако и поступи. Узевши божанског Младенца и Матер Његову Пресвету, он се упути прво у Назарет (Лк 2, 39), где уреди своје домаће ствари, и узе собом сина свог Јакова, па онда одоше у Мисир (Мт 2, 14). И тако се испунише речи пророчке: "Гле, Господ сједећи на облаку лаку доћи ће у Мисир" (Иса 19, 1). У старом Каиру и данас показују пећину, где је живела света породица, а у селу Матареа, близу Каира, указују на дрво, под којим се одмараху Пресвета Богородица с Господом Исусом, као и чудотворан извор воде под тим дрветом. Проживевши неколико година у Мисиру, света породица врати се по наређењу ангела Божјег опет у Палестину. И тако се испуни друго пророчанство: "Из Мисира дозвах сина својега" (Ос 11, 1). Ирод беше умро, а на његов крвави престо седе достојни му у злу син Архелај. Чувши Јосиф, да Архелај царује у Јерусалиму, упути се у Галилеју, у свој град Назарет, где се настани у дому своме. Галилејом тада владаше други син Иродов, Ирод млађи, који беше нешто блажи у злу од свог брата Архелаја.

Успеније Пресвете Богородице (15.8.)

Господ који је на Синају заповедио петом заповешћу: поштуј оца свога и матер своју, показао је примером Својим, како треба поштовати родитељку своју. Висећи на крсту у мукама Он се сети Матере Своје и показујући на апостола Јована рече јој: жено, ето ти сина! Потом рече Јовану: ето ти матере! И тако збринувши Своју Мајку Он издахну. Јован имаше дом на Сиону у Јерусалиму, у који се настани и Богородица и оста да живи до краја својих дана на земљи. Својим молитвама, благим саветима, кротошћу и трпељивошћу она много помагаше апостолима Сина свога. У главноме све време до смрти провела је она у Јерусалиму обилазећи често она места, која су је подсећала на велике догађаје и на велика дела Сина свога. Нарочито је често походила Голготу, Витлејем и гору Јелеонску. Од њених дужих путовања помиње се њена посета св. Игњатију Богоносцу у Антиохији, посета св. Лазару четвородневном, епископу Кипарском, посета Св. Гори коју је она благословила, и бављење у Ефесу са св. Јованом за време великог гоњења хришћана у Јерусалиму. У својој старости она се често молила Господу и Богу своме на Јелеонској гори, на месту Вазнесења Његова, да је што пре узме из овога света. Једном приликом јави јој се архангел Гаврил, и објави јој, да ће кроз три дана бити упокојена. И даде јој ангел Божји једну грану палмову, која ће се носити при њеном спроводу. С великом радошћу она се врати дома пожелевши у срцу, да још једанпут у овом животу види све апостоле Христове. Господ јој испуни ову жељу, и сви апостоли, ношени ангелима и облацима, наједанпут се сабраше у дом Јованов на Сиону. Са великом радошћу виде она свете апостоле, охрабри их, посаветова и утеши; по том мирно предадедух свој Богу без икакве муке и болести телесне. Апостоли узеше ковчег с телом њеним, од кога излазаше ароматни мирис, и у пратњи мноштва хришћана пренеше у врт Гетсимански у гробницу св. Јоакима и Ане. Од злобних Јевреја заклањаше их облак по промислу Божјем. Неки свештеник јеврејски, Атоније, дохвати рукама ковчег у намери да га претури, али у том часу ангел Божји одсече му обе руке. Тада он завапи апостолима за помоћ, и би исцељен пошто изјави своју веру у Господа Исуса Христа. Апостол Тома беше изостао, опет по Божјем Промислу, да би се тако опет открила једна нова и преславна тајна о Светој Богородици. Трећег дана стиже и он, и пожели да целива тело Свете Пречисте. Но када апостоли отворише гроб, нађоше само плаштаницу, а тела не беше у гробу. Тога вечера она се јави апостолима, - мноштвом ангела окружена, и рече им: „радујте се, ја ћу бити с вама навек." Не зна се тачно, колико стара беше Богородица у време успенија свога, али преовлађује мишљење, да је била прешла 60 година свога земног века.

Празник појаса Свете Богородице (31.8.)

По успенију своме Св. Богородица даде свој појас Апостолу Томи. Тај појас доцније је пренет у Цариград и чуван у запечаћеном ковчегу у Богородичиној цркви Влахерни, задужбини царице Пулхерије. И никад се није отварао овај ковчег све до времена цара Лава Мудрога (886 - 912). Супруга Лавова, царица Зоа, душевно оболи, и према неком тајанственом виђењу пожели она, да се на њу метне појас св. Богородице. Цар умоли патријарха, те се ковчег отвори, појас изнесе и стави на болесну царицу. Царица одмах оздрави. У спомен тога чуда установи се овај празник. Један део тога појаса находи се у Грузији у Зугдиду. На име: ћерка цара Романа исцели се помоћу тога појаса, па доцније, када је отац удаде за цара Абухаза Грузијског, она понесе један део тога појаса собом. По заповести руског цара Александра I саграђена је нарочита црква у Мингрелији у Зугдиду, где се чува тај део чудотворне одеће св. Богоматере.


Положење ризе пресвете Богородице (2.7.)

Положење ризе пресвете Богородице у цркву Влахернску у Цариграду. За време цара Лава Великог (458- 471.), царице Верине и патријарха Генадија, путоваху по Светој Земљи два племића цариградска, Галвије и Кандид, ради поклоњења тамошњим светињама. У Назарету одседну у кући неке девице Јеврејке, која држаше у тајној одаји ризу пресвете Богородице. Многи болесници и невољници добијаху исцелење од својих мука молитвом и додиром те ризе. Галвије и Кандид узму ту светињу и пренесу у Цариград, и објаве то цару и патријарху. То изазове велику радост у царскоме граду. Риза буде свечано пренета и положена у цркву Влахерне. (Ова црква сазидана је од цара Маркијана и Пулхерије на обали једног залива, званог Влахернски, по имену некога Скитског војводе Влахерна, који је ту био убијен). И за спомен положења ризе пресвете Богородице у цркву Влахернску установљен је овај празник.

Покров Пресвете Богородице (1.10.)

Од увек је црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу рода хришћанскога, која својим ходатајственим молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледно помоћ Пресвете Богородице како појединцима тако и народима, како у миру тако и у рату, како у монашким пустињама тако и у многољудним градовима. Догађај који црква данас спомиње и празнује доказује само то постојано покровитељство Пресвете Богородице над родом хришћанским. 1. октобра 911. год. у време цара Лава Мудрога (или Философа) било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је св. Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Св. Андреј видећи то јављање показа руком Епифанију блаженом, и упита га: „видиш ли, брате, Царицу и госпођу над свим, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: „видим, оче, и ужасавам се!" Због тога се установи ово празновање, да нас подсети како на тај догађај тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров њен молитвено иштемо у невољама.

Сабор Пресвете Богородице (26.12.)

Други дан Божића Црква хришћанска одаје славу и хвалу Пресветој Богоматери, која роди Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Сабором се њеним назива ово празновање зато, што се тога дана сабирају сви верни, да прославе њу, Матер Богорoдицу, и што се торжествено, саборно, служи у част Њену. У Охриду је од старине био обичај, да се уочи другог дана Божића вечерња служи само у Светој Богородици званој Челница. Све свештенство са народом ту је саборно прослављало Пречисту Богоматер.

Чудо Пресвете Богородице у Москви 1395 год. (26.8.)

Млекопитателница (12.1.)

Тако се зове икона Пресвете Богородице, коју је донео Свети Сава Српски из манастира Светог Саве Освећеног код Јерусалима, и положио је у своју Посницу на Кареји у Светој Гори. И тако се испунило пророчанство Светог Саве Освећеног, изречено на осамстото година пре тога, да ће доћи неки свештеник српски Сава и да му се има предати та икона и жезал његов. Кад је Сава Српски посетио манастир Светог Саве Освећеног, монаси се сете пророчанства оснивача своје обитељи и предаду Сави Српском икону и жезал. Та икона постављена је с десне стране царских двери у Посници, а жезал у једној келији, званој "Патерица", на Кареји.



Богородица Утешитељка - 21. јануара. 

Богородица Ублажи жалости моје - 25. јануара. 

Богородица Спаситељка - 5. фебруара. 

Богородица Иверска - 12. фебруара и 13. октобра. 

Богородица Државна - 2. марта. 

Богородица Васпитање - 5. марта. 

Богородица Посредница грешнима - 7. марта и 29. маја. 

Богородица Теодоровска - 14. марта. 

Богородица Цвет који не вене - 3. априла. 

Богородица Неочекивана радост - 1. маја. 

Богородица Чаша која се не испија - 5. маја

Богородица Владимирска - 21. маја. 

Празновање иконе "Достојно јест" (11.6.)

Празновање иконе "Достојно јест" и чуда које се десило пред њом у време патријарха Николе Хрисоверга (983-996). То чудо састоји се у овоме: Једне ноћи монах читао канон Богородици и певао, Честњејшују у келији манастира Пантократора званој сада "Достојно јест". Старац његов беше отишао на Кареју. Наједанпут се јави у цркви човек и поче певати: Достојно јест. Та песма била је дотле непозната у цркви. Монах чувши ту песму, буде сав узбуђен, како због садржаја, тако и због дивног небесног појања. "Код нас овако певају," рекне странац монаху. Хтедне монах да има ту песму написану и донесе једну плочу, на којој странац прстом исписа песму као по воску. И наједном га нестане. Тај странац био је архангел Гаврил. Плоча она пренета је у Цариград, а песма и до данас остала у цркви.

Спомен иконе Пресвете Богородице Владимирске (23.6.)

Када татарски цар Ахмет опколи Москву, кнез Јован Васиљевич пође с војском да брани град. Иако војска овога кнеза беше малобројна и слабија од војске татарске, ипак она изађе победоносна. Јер, наиђе одједном неописани страх на Татаре, те се смутише и разбегоше. Овај неочекивани успех приписивали су сви икони Пресвете Богородице, пред којом се народ мољаше за спас од Татара. Због тога је у Русији и одређен 23. јуни за спомен овога чуда.

Празник иконе Тихфинске (26.6.)

Ова икона Пресвете Богородице била је најпре у Цариграду, но на седамдесет година пред пад Цариграда, 1383. године, она се изненадно појави на ваздуху близу града Тихфина у северној Русији. Ту где се спустила на земљу, буде постројена црква и обитељ. А по граду Тихфину прозове се Тихфинска. Безбројна чудеса десила су се од ове чудотворне иконе; нарочито многи болесници добили су од ње исцељење.

Празник иконе Одигитрије (26.6.)

Ову је икону радио на дрвету сам јеванђелист Лука. Њу је видела Пресвета Богородица и благословила је. Ту икону свети Лука подарио је державном Теофилу, за кога је писао Дела светих апостола. Из Антиохије икона се доцније пренесе у Јерусалим, а из Јерусалима узме је царица Евдокија и пошаље у Цариград царевој сестри, побожној Пулхерији, на дар. Пулхерија је положи у Влахерну цркву, своју сопствену задужбину. Једанпут се јави Пресвета Богородица двојици слепаца и доведе их у цркву Влахерну, пред Своју икону, и ту им обојици поврати вид. Због тога ту икону прозваше Одигитрија - Путевођа. Када војске персијског цара Хозроја и скитског Кагана ударише на Цариград, патријарх Сергије изнесе ову икону на бедеме градске, и ношаше је по бедему. И Пресвета Богородица тада спасе хришћане од нехришћана. Збунише се војске непријатељске, море се усколеба, лађе се потопише, преостали у животу непријатељи дадоше се у бекство. Од тада је установљен спомен овога чуда Пресвете Богородице у суботу пете недеље Часног Поста са читањем Акатиста. У време иконоборства ова икона би пренета у обитељ Пантократора и тамо зазидана у зид, и би остављено кандило пред њом да гори. Како је зазидана, онако је после и нађена.

Празник Богородичине иконе Лидске, или Римљанке (26.6.)

Патријарх Генадије пошаље ову икону у Рим за време иконоборства. Она доплови ту сама брже од било код брода, и кад се иконоборци уморише од свог прогона она доплови назад у Цариград истим путем.

Богородица Тројеручица - 12. јула. 


Богородица Казанска - 8. јула и 22. октобра. 

Богородица Путеводитељка - 28. јула. 

Богородица Страдална - 13. августа. 

Богородица Омекшање злих срца - 13. августа. 

Богородица Озарење ума - 15. августа. 

Богородица Свецарица - 15. августа. 

Богородица Лепавинска - 15. августа. 

Богородица Игуманија Атонска - 1. септембра. 

Празновање чуда св. Богородице „Калужске" (1.9.)

Празник св. Богородице Калишке (8.9.)

У манастиру св. Богородице близу села Калишта, западно од Струге, св. Богоматер показивала је своју силу и милост кроз многобројна чудеса. Многи болесници били су исцељивани чудотворно, а разбојници који су умишљали пљачкати или скрнавити манастир били су љуто кажњавани невидљивом силом. У храму се налази и чудотворна икона св. Богородице, а у близини две целебне воде: св. Петра и св. Ананије. Недалеко од главног храма налази се параклис св. Атанасија у пештери.

Празник иконе свете Богородице Почајевске (8.9.)

У Волинској губернији налази се знаменити манастир св. Богородице у Почајеву, где се св. Богоматер јавила прво около 1340. год. једноме од двојице инока, који су се ту у једној пештери подвизавали. Од тада то место постаде непресушним извором многобројних чудеса.

Богородица Погледај на смирење - 16. септембра. 

Богородица Исцелитељка - 18. септембра.

Богородица Филермска - 12. октобра. 
 

Богородица Јерусалимска - 12. октобра. 

Богородица Умножитељка хлеба - 15. октобра. 

Богородица Избавитељка - 17. октобра. 

„Свих жалосних радост." (24.10.)

Тако се назива једна чудотворна икона Пресвете Богородице. Празнује се нарочито поводом чудесног исцелења Ефимије, сестре патријарха Јоакима, 1688. год. у Москви. Имала Ефимија тешку рану на боку, па како је лекари безуспешно лечише, она с плачем припадне молити се Пресветој Богородици. И чу глас: „Ефимија, иди у храм Преображења Сина мога; тамо је икона „Свих жалосних радост": нека се помоли свештеник пред том иконом, и оздравићеш". Ефимија учини тако, и одмах поста потпуно здрава.

Богородица Брзопомоћница - 9. новембар

Празник иконе св. Богородице „Купјатицке” (15.11.)

Ова икона прво се јавила некој девојчици Ани, у селу Купјатичу у Минској губернији 1182. год. Чувајући стадо виде Ана неку светлост у шуми. Када се она приближи тој светлости, угледа на дрвету осредњи крст са ликом Пресвете Богородице. Узме Ана тај крст и однесе дома, па се опет врати своме стаду. Но на велико чудо њено она опет виде на истом месту исти крст о дрвету. Она га узе, метне себи у недра и однесе кући. Када хтеде показати крст оцу своме, завуче руку у недра, но крста ту не бејаше. Она исприча оцу све; па са оцем оде, видеше крст у шуми и пренесу га кући. Сутрадан крста опет није било у кући. Они узбуне цело село, и сви сељаци оду те виде крст и поклоне му се. Убрзо људи ту сазидају цркву. Многобројна чудеса пројавила су се од тога чудесног крста са изображењем Богоматере. Та икона сада се налази у цркви св. Софије у Кијеву.

Богородица Чајничка Красница

Богородица Несаломива стена - Недеља свих светих (недеља пред почетак Петровског поста). 

14. август 2010.

Свештеномученик Маркел епископ Апамејски (14.8.) †389.

Рођен на Кипру од богатих и знаменитих родитеља. Био високо образован, ступао је у брак и имао деце. Када му жена умре, он се повуче у монашки живот у Сирију оставивши своју децу Провиђењу. Прочуо се беше због милосрдности, кротости и учености духовне, због чега га Апамејци изабраше за свог епископа. Као епископ ревносно се трудио на обраћању незнабожаца у веру хришћанску. Када изгори неки храм идолопоклонички, идолопоклоници ухвате Маркела и тобож као проузроковача тога пожара, сажежу на огњу, около 389. год. Поучно је из живота св. Маркела нарочито још и то, што се код њега спомиње свештање воде и употреба освештане воде.

Свети пророк Михеј II (14.8.)

Из племена Јудина, а из села Мориси, због чега се називао Морисићанин. Савременик пророка Исаије, Амоса и Осије, и царева Јудејских Јоатама, Ахаза и Језекије. Изобличавао је пороке народа свога, изобличавао и лажне пророке, који пророковаху за вино и за силовито пиће. Предсказао је пропаст Самарије. Предсказао је и пропаст Јерусалима, која ће доћи за то што поглавари његови узимају мито, свештеници уче за плату, а пророци његови гатају за новце. Зато ће се због вас Сион преорати као њива, и Јерусалим ће постати гомила. Но од свих његових пророчанстава најважније је пророчанство о Месији, нарочито о месту рођења Његова. Он је Витлејем именовао местом рођења Месије, којему су исходи од почетка, од вјечних времена. Не зна се тачно, да ли је и овај пророк био убијен од Јевреја или је умро мирном смрћу (в. Јерем. 26, 18 - 19). Но зна се, да је био сахрањен у своме селу, и да су му мошти пронађене, заједно са моштима пророка Авакума, у време цара Теодосија Великог према неком тајанственом откровењу, које је имао Елевтеропољски епископ Зевин.

13. август 2010.

Преподобни Серид (13.8.) †6. век

Чувен као основатељ знамените обитељи близу Газе у Палестини. У овој обитељи подвизавали су се славни мужеви као: св. Варсонуфије, Јован, авва Доротеј, Доситеј и други. Св. Серид скончао земаљски живот у VI стољећу, и преселио се у вечну радост Господа свога.

Свети Тихон Задонски, или Воронежски (13.8.) †1783.

Рођен у селу Короцка у Новгородској губернији 1724. год. у простом сељачком дому. У 34. години својој примио чин монашки и убрзо због својих подвига и велике духовне мудрости добијао све већу и већу службу, док најзад не би хиротонисан за епископа Воронежског. Епископствовао је непуних 5 година, па се због слабог здравља повукао и настанио у ман. Задонском. Упокојио се мирно 1783. год. у Задонску, где његове чудотворне мошти и сада почивају. Велики подвижник руске цркве ретки пастир, молитвеник и сачинитељ прекрасних духовних дела. По својој мудрости, светости и подвигу може се сравнити са великим Оцима Цркве православне древних времена. Због многих посведочених чудеса над његовим моштима проглашен за светитеља најпре од народа, а по том и од званичне цркве 1861. године.

Преподобна царица Ирина, у монаштву названа Ксенија (13.8.)

Жена цара Кало-Јована (1118-1143). Осим својих монашких подвига и многих добрих дела чувена је и због тога што је основала манастир Сведржитеља - Пантократора - у Цариграду, један од најславнијих и најлепших манастира у Цариграду. У том манастиру подвизавао се доцније св. Стеван Дечански.

Свети мученик Иполит (13.8.)

Беше Иполит војеначалник и надзорник тамница у Риму; рођен и васпитан као незнабожац. Када св. Лаврентије архиђакон би бачен у тамницу, Иполиту беше наређено од цара, да нарочито бди над овим сужњем. Иполит својим очима виде, како Лаврентије поврати вид слепоме Лукилију, и како исцели многе друге болеснике, па поверова у Христа. Када га Лаврентије крсти, Иполит имаше виђење небесно, и рече: „видех невине душе у великој радости" (т.ј. на небесима). Тада узе он Лаврентија у свој дом, те му он крсти сву чељад, којих беше, са старом дадиљом Конкордијом, 19 на броју. Када Лаврентије би убијен за Христа, Иполит ноћу узе тело мучениково, зави у плаштаницу и чесно сахрани. Но то некако дође до ушију цара Декија, и трећи дан по смрти Лаврентијевој Иполит би ухваћени изведен пред цара, па пошто се не хте одрећи вере истините, би бијен камењем по устима. По том цар нареди да га раздену нага и шибају. Наг пред царем рече Иполит цару: „ниси ме разденуо него си почео да ме одеваш!" Тада га протегоше по земљи и шибаше немилосрдно, а Иполит само викаше: „хришћанин сам!" Чувши цар да су и Иполитови домаћи сви хришћани нареди да се сви доведу. Стара Конкордија рече: „ми више желимо с нашим господарем чесно умрети у вери Христовој него ли бешчесно с вама нечестивим живети." Она прва би убијена, а за њом и осталих 18, све на очи Иполитове. Најзад Иполита везаше за дивљег коња и вукоше тамо и овамо докле мученик душу своју не предаде Богу.

12. август 2010.

Свети мученици Аникита и Фотије (12.8.)

Цар Диоклецијан посети једном град Никомидију са злим умишљајем, да ту потпуно истреби хришћане. Па када поче бездушно истјазавати и мучити хришћане, појави се пред њим св. Аникита, један од градоначелника, и дерзновено исповеди пред царем своју веру у Христа Господа, Бога ваплоћеног у телу ради нашег спасења. Уз то још Аникита изобличи идоле као глуво и немо камење, којима клањати се недостојно је разумна човека. Разјарен цар нареди, те му језик одсекоше. Но Аникита силом Божјом и даље говораше. Тад пустише лава на њега, но лав се умиљаваше око њега. У том часу Херкулов храм паде. Фотије, сродник Аникитин, видећи чудеса и трпљења Аникитина, пољуби Аникиту, објави себе за хришћанина и довикну цару: „о идолопоклониче, постиди се, богови су твоји ништавила!" Цар нареди, да га одмах мачем посеку. Но џелат дигнувши руку на Фотија светог сам себе удари мачем и умре. После дугих мука бацише их обојицу у тамницу, где тамноваху три године. Тада их изведоше, зажарише огромну пећ и бацише их у огањ. Многи други хришћани, људи, жене и деца својевољно уђоше с њима у огањ. И из огња чу се молитва хришћана, којом благодараху Богу за смрт мученичку. Пострадаше сви око 305 год. Св. Аникита и Фотије призивају се у молитвама при јелеосвећењу и водоосвећењу.

Свештеномученик Александар, епископ комански (12.8.)

Као прост угљар живљаше у граду Коману близу Неокесарије. Када умре епископ Комански, тада би позват св. Григорије Неокесаријски Чудотворац (в. 17. новембар), да председава сабору за избор новог епископа. У сабору беху и клирици и мирјани. И никако се не могаху бирачи сагласити на једну личност. При оцени кандидата сви се махом задржаваху на оцени њихове спољашности, спољашњег достојанства и понашања. Св. Григорије тада рече, да не би требало толико гледати на спољашње одлике колико на дух и духовне способности. Тада неки насмешљивци подругљиво узвикнуше: онда да изберемо за епископа Александра ћумурџију! И наста општи смех. Св. Григорије упита, ко је тај Александар? Па мислећи, да његово име није у сабору поменуто без Божјег Промисла, нареди те га доведоше у сабор. Угљар као угљар беше сав гарав и исцепан. Његова појава опет изазва смех у сабору. Тада га Григорије изазва на страну и закле га, да му рече истину о себи. И Александар му рече, да је он био грчки филозоф, да је уживао високу част и положај, но да је све одбацио, понизио се, направио се јурод Христа ради од онда од кад је прочитао и разумео Св. Писмо. Григорије нареди те га опраше и обукоше у ново одело, па са њим уђе у сабор, и пред свима поче га испитивати из Св. Писма. Сви се удивише мудрости и речима благодати Александровим, и једва могаху познати у том мудрацу бившег ћутљивог угљара. Једногласно би изабран за епископа. Својом светошћу, мудрошћу и добротом задоби љубав пастве своје. Сконча мученички за Христа у време Диоклецијана.

11. август 2010.

Свети Нифонт патријарх Цариградски (11.8.) †1460.

Родом из Грчке. У младости постао инок и подвизавао се најпре ван Свете Горе а по том у Св. Гори, у разним манастирима, задржавши се најдуже у Ватопеду и Дионисијату. Љубљен беше од свих Светогораца како због ретке мудрости тако и због необичне кротости. Без своје воље постао епископом Солунским. Но после две године оде послом у Цариград и тамо га изаберу на упражњен престо Патријаршијски. Прогнан султаном у Једрене, где је живео као изгнаник. Влашки кнез Радул измоли га од султана и постави га за архиепископа Влашког. Због преступа Радуловог Нифонт напусти Влашку и оде у Св. Гору, у обитељ Дионисијат, где се подвизаваше до 90 године своје, када се пресели у царство Божје, 1460. год. Он је саставио разрешну молитву, која се чита на опелу.

Преподобни Василије и Теодор Печерски (11.8.) †1098.

Оба скончали од насиља среброљубивог кнеза Истислава 1098. год. Житије св. Теодора нарочито је поучно за среброљубиве. Теодор беше врло богат, па раздаде сиротињи богатство своје и замонаши се. По том се покаја и зажали за богатством, и би много кушан од злог духа среброљубља, од кога га ослободи св. Василије.

Сабор светитеља Кијево–Печерских (21.9.)

Благословено дело подвижништва, које отпоче трудољубиви и велики угодник Божји Антоније, разрасло се кроз векове као маслина многоплодовита. Многобројни светитељи, који у овим пећинама Антонијевим засијаше као звезде, празнују се сваки посебице у свој дан; под данашњим пак датумом спомињу се сви саборно и призивају вернима на помоћ.

Света мученица Сузана девица, и други с њом (11.8.) †295./296.

Ћерка римског презвитера Гавинија, а синовица папе Гаја. Гај и Гавиније беху од царскога рода и сродници тадашњег цара Диоклецијана. Овај цар имаше неког усиновљеника Максимијана Галерија, кога хтеде оженити Сузаном. Но Сузана беше сва предана Христу Господу и не хте уопште чути за брак, а нарочито не за брак са некрштеним човеком. Оне, који је просише за царева сина, великаше Клаудија и Максима, Сузана обрати у веру хришћанску са целим домом њиховим. Разјарен због овога цар нареди, те џелати одведоше Клаудија и Максима, с њиховим породицама, у Остију, где их на огњу сагореше, и пепео њихов бацише у море. Сузана пак би мачем посечена у кући Гавинијевој. Царева жена, Сирена, потајна хришћанка, ноћу узе мученичко тело Сузанино и чесно га сахрани. А папа Гај учини ону кућу, где погибе Сузана, црквом и служаше службе у њој. Ускоро после страдања ове невесте Христове, пострада и њен отац Гавиније и стриц папа Гај. Сви чесно пострадаше за Господа и примише венац славе у 295. и 296. години.

Свети мученик Евпл, Ђакон у Катани Сицилијској (11.8.) †304.

Цар Диоклецијан посла у Сицилију некога војводу Пентагура, да уништи хришћане, ако их тамо нађе. Пентагур не нађе ниједног хришћанина, јер оно мало што их беше кријаху се од гонитеља и не објављиваху себе. Тада неко оптужи Евпла светога, како иде с неком књигом код тајних хришћана, и чита им ту књигу. Та књига беше свето Јеванђеље. Пошто га изведоше на суд за мало време, обесише му ону књигу о врат и одведоше у тамницу. После 7 дана тамновања и гладовања би предат на мучење. Када га бијаху гвозденим моткама Евпл ругајући се рече судији мучитељу: „безумниче, зар не видиш да су ове муке за мене као паучина због Божје помоћи? Ако можеш пронађи друге, љуће, јер су ове као играчка." Најзад изведоше мученика Христова на губилиште. Тада св. Евпл отвори свето Јеванђеље и читаше из њега народу дуго. Многи се обратише у веру Христову, а св. Евпл би посечен 304. год. и пресели се у царство небеско. Чудотворне му мошти леже у једном селу близу Неапоља званом Vico della Batonia.

10. август 2010.

Свети мученик Лаврентије архиђакон, и Сикст папа, и други с њима (10.8.) †258.

Када погибе папа Стефан (в. 2. авг.), на његово место би постављен Сикст свети, који беше родом Атињанин, испрва филозоф а потом хришћанин. У то време епископи римски гинули су један за другим тако, да постати епископом у Риму значило је што и бити изведен на смрт. Цар Декије беше решен, да уништи хришћанство и папа Сикст убрзо би изведен на суд са два своја ђакона, Феликисимом и Агапитом. Када их поведоше у тамницу, рече Лаврентије папи: „куда идеш, оче, без сина? куда, архијереју, без архиђакона твога?" Папа га утеши прорекавши му, да ће и он још веће муке за Христа поднети и ускоро за њим поћи. И заиста, чим посекоше Сикста и она два његова ђакона, Лаврентије би ухваћен. Претходно он беше привео у ред све своје и црквене ствари. Као ризничар и економ црквени он пренесе све црквене драгоцености у дом неке удове, Кириакије. Томприликом он исцели Кириакију од тешке главобоље додиром руку, а слепцу Крискентиону поврати вид. Бачен у тамницу Лаврентије и тамо исцели од слепила неког дугогодишњег сужња Лукилија, и крсти га по том. Видећи то крсти се и тамничар Иполит, који после пострада за Христа (в. 13 авг.). Како се Лаврентије не хте одрећи Христа, него шта више саветоваше цара Декија, да се он одрекне лажних богова, то би бијен камењем по лицу, и поцелом телу скорпионом, т.ј. синџиром са оштрим зупцима. Неки војник Роман, присутан мучењу, поверова у Христа, и би одмах посечен. Најзад метнуше Лаврентија нага на гвоздену лесу, и подложише огањ. Пекући се на огњу св. Лаврентије захваљиваше Богу и ругаше се цару због незнабоштва. Када предаде своју чисту и јуначку душу Богу, тело његово узе ноћу Иполит и однесенајпре у дом Кириакије, а после у једну пећину, где га чесно сахрани. Пострада св. Лаврентије са осталима 258. год.