31. октобар 2010.

Св. апостоли: Стахије, Амплије, Урван, Наркис, Апелије и Аристовул (31.10.)

Од Седамдесеторице. Св. Стахије би помоћник св. Андреју Првозваном. Св. Андреј га постави за епископа у Византији. Созда цркву у Аргиропољу, и управљаше паством својом верно и ревносно. После 16 година епископовања упокоји се мирно у Господу. Амплије и Урван такође сарађиваху св. Андреју, и од овога бише постављени за епископе, и то Амплије у Лиди, или Диоспољу Јудејском а Урван у Македонији. Обојица мученички скончаше за Христа Господа. Наркис би постављен од апостола Филипа за епископа у Атини. Апелије свети би епископ у Ираклији Тракијској. Аристовул, брат апостола Варнаве, проповедао веру Христову у Британији, и тамо мирно скончао.

Сабор светих Седамдесет апостола (4.1.)

Осим дванаест великих апостола, Господ је изабрао још и седамдесет других, малих апостола, и послао их на проповед Јеванђеља, "И посла их два по два пред лицем својим у сваки град и мјесто куда намјераваше сам ићи... Идите; ево ја вас шаљем као јагањце међу вукове" (Лк 10, 1 и 5). Но као што је један од Дванаесторице, Јуда, отпао од Господа, тако су неки од ових Седамдесет одустали Господа не с намером издајства, него по немоћи људској и маловерности (Јн 6, 66). И као што је Јудино место било попуњено другим апостолом, тако су и места ових била попуњена другим изабраницима. Ови апостоли трудили су се на истом послу као и дванаест великих апостола, били су помоћници Дванаесторици у ширењу и утврђивању Цркве Божје у свету. Многе муке и пакости претрпели су они од људи и демона, но њихова тврда вера и жарка љубав према васкрслом Господу учинила их је победиоцима света и наследницима царства небескога.

Сабор светих 70 апостола
(преузето са: pravicon.com)

Свети мученик Епимах (31.10.) †250.

Родом из Мисира, у Мисиру се подвизавао, у Мисиру и мученички скончао земни живот. Подражавајући св. Јовану Крститељу удаљи се још као младић у пустињу. Због велике љубави његове према Богу Дух Божји га настави на сваку истину, и без другог учитеља научи га, како се треба подвизавати. Но сазна Епимах, како неверници муче и убијају хришћане у Александрији Христа ради. Па сав распаљен ревношћу према вери оде у град и скруши идоле. Када га незнабошци почеше за то мучити, он узвикну: „удрите ме, пљујте ме, ставите ми трнов венац на главу, дајте ми трску у руке, напојте ме жучем, на крст ме распните и копљем прободите, — то претрпи Господ мој, то и ја хоћу да претрпим." У гомили народа, која посматраше мучење Епимаха светога беше и нека жена са једним оком слепим. Она плакаше горко од жалости гледајући бездушно мучење угодника Божјег. И када мучитељи стругаху тело св. мученика Христовог, прсну крв од њега, и једна кап крви паде на слепо око оне жене. Наједанпут жена прогледа, и постаде јој слепо око здраво као и друго. Тада жена узвикну: „велики је Бог, кога верује овај страдалник!" По том одсекоше главу св. Епимаху и душа му се пресели у вечиту радост, около 250. год.

Свети мученик Никола Хиоски (31.10.) †1754.

Побожан младић и велики ревнитељ вере Христове. Рођен у селу Кириаху на острву Хиосу, где би од Турака мучен и посечен 1754. год., и где предаде Богу душу своју праведну.

Преподобни Спиридон и Никодим (31.10.) †1148.

Монаси и просфорници у Печерском манастиру. Спиридон некњижан но знао цео Псалтир на изуст, и чинио чудеса и за живота. Упокојио се 1148. год.

30. октобар 2010.

Свети Драгутин, краљ српски - монах Теоктист (30.10.)

Свети Драгутин, краљ српски - фреска из цркве св. Ахилија
у Ариљу, око 1296. г., Србија (преузето са: pravicon.com)

Свештеномученик Зиновије и сестра му Зиновија (30.10.) †285.

Из града Егеја у Киликији. Од родитеља наследише веру истиниту и велико материјално богатство. Ревнујући за веру с великом љубављу раздадоше сиромасима богатство своје. И за то што беху милостиве руке и њих рука Божја покриваше од свакога злоумишљаја људског или демонског. Милостиве руке Зиновијеве, које сиромаху дариваху, беху од Бога обдарене даром чудотворства, тако да Зиновије исцељиваше болеснике од сваке болести само додиром руку. И би Зиновије постављен за епископа Егејског. У време гоњења судија Лисије ухвати га и рече му: „предлажем ти двоје — живот и смрт; живот ако се поклониш боговима, смрт ако се не поклониш". Одговори Зиновије свети: „живот без Христа није живот но смрт, а смрт Христа ради није смрт но живот". Када Зиновије би стављен на љуте муке, јави се судији сестра мученикова и рече: „ту чашу страдања и ја хоћу да испијем, и венцем тим да се венчам". После мука у огњу и у кипећој смоли бише обоје мачем посечени око 285. год. И тако се овај брат и сестра преселише у царство бесмртно Христа Цара.

Свети апостоли Клеопа, Терције, Марко, Јуст и Артем (30.10.)

Од Седамдесеторице. Клеопи се јавио васкрсли Господ на путу за Емаус. Терције је написао посланицу Павлову Римљанима (Рим. 16, 22), и скончао мучени и као епископ Иконијски, после апостола Сосипатра (в. 10. нов.). Св. Марко (или Јован, в. Дела Ап. 12, 12), син благочестиве Марије, чији дом беше уточиште апостолима и првим хришћанима у прво време, и рођак Варнавин. Био епископ у Самаријском граду Аполонијади. Јуст син Јосифа Обручника. Заједно са Матијом биран коцком на место Јуде издајника, но остане неизабран. Као епископ пострадао за Јеванђеље у Елевтеропољу. Св. Артем био епископ у Листри Ликаонској, и мирно скончао.

Свети краљ Милутин (30.10.) †1320.

Син Уроша I и краљице Јелене, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи веру своју и народ свој. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе Балканске и монахе Атонске да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана цара Бугарског и Ногаја цара Татарског, да би земље своје одбранио. Сви ратови његови били су успешни, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао. Сазидао преко 40 цркава. Осим оних у својој земљи, као: Трескавац, Грачаница, св. Ђорђе у Нагоричу, св. Богородица у Скопљу, Бањска и т.д. он је зидар цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, у Св. Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1320. год. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви „Светога Краља".

Свети Милутин, краљ српски, манастир Ћелије
(преузето са: srbskiporedak.blogspot.com)

29. октобар 2010.

Преподобни Аврамије Затворник и синовица му Марија (29.10.) †360.

Присиљен од родитеља он се венча, но на сам дан венчања остави и невесту и родитеље и дом и све, и удаљи се у самоћу на велики подвиг. Подвизивао се 50 година. Само два пута изашао из своје келије за све то време. Први пут изашао по заповести дотичног епископа, да преведе у веру Христову неко село незнабожачко. Други пут изашао, да спасе своју заблуделу синовицу Марију. Упокојио се мирно 360. год. у 70. години живота на земљи.

 

Преподобномученица Анастасија Римљанка (29.10.)

Рођена у Риму од благородних родитеља, и остала сироче од три године. Као сироче би узета у неки женски манастир близу Рима, где игуманијом беше нека Софија, монахиња на високом ступњу савршенства. После 17 година прочу се Анастасија свуда унаоколо, међу хришћанима као велика подвижница а међу незнабошцима као ретка лепотица. Незнабожачки градоначелник Проб чу за њу и посла војнике да је доведу. Добра игуманија Софија два сата саветоваше Анастасију, како да држи веру, како да одоли ласкавим обманама, и како да отрпи муке. Анастасија јој рече: „готово је срце моје за Христа страдати, готова је душа моја за сладчајшега Исуса умрети." Изведена пред кнеза, Анастасија јавно изрече веру своју у Христа Господа. А када је кнез одвраћаше од вере, најпре обећањима па претњама, рече му св. мученица: „готова сам за Господа мога умрети не једанпут но — о кад би то могуће било — и сто пута!" Када су је били обнажили ради поруге, она је викала на слуге: „бијте ме, и сеците, и трзајте, покрите ранама моје наго тело, и крвљу сакрите срам мој!" Беше бијена, трзана и сечена. У два маха осети велику жеђ и поиска воде. И напоји је неки хришћанин Кирил, због чега би од мученице Христове благословен, а од незнабожаца посечен. Одсечене јој беху груди и језик. Ангел Божји јављаше се и подржаваше је. Најзад би мачем посечена ван града. Блажена она Софија нађе тело њено и чесно сахрани. Увенча се Анастасија венцем мученичким при цару Декију.

Преподобномученик Тимотеј Есфигменски (29.10.) †1820.

Из Кисани, села Тракијскога. Био жењен и имао 2 кћери. Жену му зграбе Турци и потурче. Да би избавио жену из харема и он се привидно потурчи. Избавивши жену он је да у женски манастир, а он оде у Св. Гору, најпре у Лавру а после у Есфигмен. Пожелио мучеништва за Христа, попут Агатангела Есфигменског, и посечен био у Једрену 29. окт. 1820. год. Тело му бачено у реку, а хаљина пренета старцем Херманом духовником у манастир Есфигмен.

28. октобар 2010.

Свети Стефан Саваит (28.10.) †807.

Писац многих красних канона. Подвизавао се у обитељи св. Саве Освећеног. Доцније био епископом, и мирно се упокојио 807. год.

Света мученица Параскева - Петка (28.10.)

Рођена у граду Иконији од родитеља богатих и христољубивих. По смрти својих родитеља поче девојка Параскева раздавати своје имање бедним и невољним све у име Христа Господа. Кад наста гоњење у време Диоклецијана Параскева би изведена на суд пред кнеза те земље. Кад је упита кнез за име, она рече, да се зове хришћанка. Кнез је укори, што не каже своје обично име. А Параскева му рече: „требаше прво да ти кажем име вечнога живота па онда име временог живота". После шибања баци је кнез у тамницу, где јој се јави ангел Божји и исцеливши је од рана утеши је. Молитвом поруши све идоле у храму незнабожачком. После дугих и љутих мука би мачем посечена, и пресели се у живот вечни.

Свети мученик Теренције (28.10.)

Из Сирије. Пострадао за веру Христову заједно са женом и седморо деце своје. После многих мука, при којима се јави сила Божја, сви посечени мачем.

Свети Атанасије патријарх Цариградски (28.10.)

Противник уније с Римом, насупрот свом претходнику Јовану Векку (1275– 1282.). Од детињства аскет и молитвеник. Омиљен код народа он изазва негодовање код неких свештеника због своје моралне строгости. Повуче се у свој манастир на гори Гану где се подвизаваше још строжије него пре. Јавио му се сам Господ Христос и благо га укорео, што је оставио стадо вуковима. Када прорече дан земљотреса у Цариграду, цар Андроник поново га врати на престо патријаршијски, мимо његове воље. По том поново се тајно удаљио на подвиг. Упокојио се у својој 100. години живота. Чудотворац и прозорљивац.

Свети Димитрије, епископ ростовски (28.10.)

Св. Димитрије, епископ ростовски (28.10.)

Велики јерарх, проповедник, писац и подвижник. Родио се близу Кијева 1651. год. а упокојио се на молитви 1709. год. Поред многих славних поучних дела својих нарочито се прочуо преводом и издањем „Жития Святыхъ". Предвидео смрт своју на три дана и упокојио се на молитви. Велико светило цркве руске, и православне уопште. Имао небесна виђења у свом животу; послужио Господу ревносно и преселио се у царство небеско.

Св. Димитрије, епископ ростовски (21.9.)

Празнује се 28. октобра; а 21. септембра спомиње се догађај открића његових чудотворних моштију 1752. год.

Свети Димитрије Ростовски
(преузето са: pravicon.com)

Свети Арсеније Сремац, архиепископ пећки (28.10.) †1266.

Велики јерарх српске цркве и наследник св. Саве, Арсеније беше родом из Срема. Још у младости замонаши се и предаде се искрено свесрдном подвигу ради спасења душе. Но чувши за дивну личност и делатност Св. Саве Арсеније оде к њему у Жичу, где га Сава љубазно прими и уврсти у братство Жичко. Видећи ретке врлине у Арсенију, Сава га ускоро постави за игумана Жичке обитељи. Када Мађари навалише на земље српске, посла Сава Арсенија на југ, да тражи за архиепископију неко место склонитије од Жиче. Арсеније изабра Пећ, и ту сагради манастир и цркву св. апостолима, која се доцније прозва црква Вазнесења Господња. Пред свој други полазак за Јерусалим Сава одреди Арсенија себи за наследника на архиепископском престолу. А када Сава при повратку умре у Трнову, Арсеније навали на краља Владислава, да пренесе тело Савино у српску земљу. Мудро управљао црквом 30 година, и упокојио се у Господу 28. окт. 1266. год. На олтарном зиду Пећског храма стоји написано: „Господи Боже нашъ вонми, пос!ти и благослови храмъ сей... помените же и мене гр!шнаго Арсенија". Сахрањен ту у Пећском храму.


Сабор светих српских Просветитеља и Учитеља (30.8.)

Овога дана спомињу се не сви српски светитељи уопште него само неколико архиепископа и патријараха, и то Св. Сава, први српски архиепископ, назван равноапостолним; Арсеније, наследник Св. Саве, велики јерарх и чудотворац; Сава II, син првовенчаног краља Стефана, живео у Јерусалиму подуже време, назива се „сличан Мојсеју у кротости (Србљак)"; Никодим, подвизавао се у Св. Гори и био игуман Хилендарски, по том архиепископ „све српске и поморске земље"; Јоаникије, најпре архиепископ а од 1346 год. патријарх, преминуо, 1349 год; Јефрем, подвижник, изабран преко своје воље за патријарха у време кнеза Лазара 1376 год, и крунисао Лазара, по том се отказао престола патријаршеског и повукао се у самоћу; Спиридон, наследник Јефремов, скончао 1388 год; Макарије обновио многе старе задужбине, штампао црквене књиге у Скадру, Венецији, Београду и на другим местима, подигао чувену трпезарију при Пећском манастиру, и много урадио на унапређењу цркве уз припомоћ свога брата, великог везира Мехмеда Соколовића, упокојио се 1574 год; Гаврил, по роду племић од Рајића, учествовао на Московском сабору при патријарху Никону, због чега буде од Турака истјазаван за велеиздају и обешен 1656 год. Уз ове још се помињу Јевстатије, Јаков, Данило, Сава III, Григорије, Јован, Максим и Никон. Многи од њих подвизавали су се у Св. Гори, но сви беху „раби блази и вeрни, добри же дeлателïе винограда Господня".


27. октобар 2010.

Свети мученик Нестор (27.10.) †306.

У време страдања св. Димитрија Мироточивог беше у Солуну неки младић Нестор, који се научи вери Христовој од самог св. Димитрија. У то време приреди христоборни цар Максимијан разне игре и увесељења за народ. А царев љубимац беше неки вандалин по имену Лије, голијатског раста и снаге. Као царев гладијатор Лије изазиваше на мегдан сваки дан људе, и убијаше их. И крволоштво Лијево увесељаваше крволочног цара идолскога. За Лијеве мегдане направи цар нарочито позориште, као једно гумно (тераса) на стубовима. Доле испод тога гумна беху пободена копља са оштрицама у вис. Када би Лије некога у хрвању победио, он би га ринуо одозго са тога гумна на читаву шуму управљених копаља. Унаокруг стајаше незнабожачки народ са својим царем, и увесељаваху се, како се неко бедно људско биће увија у мукама на копљима, докле не издахне. Међу невиним жртвама Лијевим беху и многи хришћани. Јер када се некога дана нико не би добровољно пријавио на мегдан Лију, тада су по наредби царевој хришћани вучени силом, да се боре са Лијем. Гледајући то ужасно увесељавање незнабожачко светом Нестору срце се параше од бола. И он се реши, да изађе сам на мегдан џиновскоме Лију. Но претходно оде у тамницу св. Димитрију и потражи од њега благослов за то. Св. Димитрије га благослови, прекрсти га знамењем крста на челу и на прсима, и прорече му: „Лија ћеш победити, али ћеш за Христа пострадати." Млади Нестор, дакле, изађе Лију на мегдан. Беше присутан цар са мноштвом народа; и сви жаљаху младога Нестора, што ће погинути и одвраћаху га од борбе са Лијем. Но Нестор се прекрсти и рече: „Боже Димитријев, помози ми!" И с Божјом помоћи савлада Нестор Лија, обори га и рину на оштра копља, где тешки џин брзо нађе смрт. Тада сав народ викаше: „велики је Бог Димитријев!" А цар се постиди пред народом, ожалости за својим љубимцем Лијем, веома разгневи на Нестора и на Димитрија. Па нареди опаки цар, те Нестора мачем посекоше, а Димитрија копљима избодоше. Тако сконча свој млади земаљски живот овај славни хришћански јунак Нестор, 306. год, и пресели се у царство Господа свога.

Преподобни Нестор Летописац (27.10.) †1114.

Преподобни Нестор Летописац (27.10.)

У 17. години својој ступио у манастир Кијево–печерски, још при игуманству св. Теодосија. Написао прву историју руског народа, у коју је уплео и историју руског подвижништва. Одликовао се необичном смиреношћу и кротошћу. У своме славном књижевном делу назива себе често: недостојним, грубим, незналицом, напуњеним сваким грехом. Но Бог, који познаје срца људска, прослави овога дивнога угодника свога. Када се Нестор упокоји 27. окт. 1114. год. мошти његове сотворише мноштво чудеса.

Сабор светитеља Кијево–Печерских (21.9.)

Благословено дело подвижништва, које отпоче трудољубиви и велики угодник Божји Антоније, разрасло се кроз векове као маслина многоплодовита. Многобројни светитељи, који у овим пећинама Антонијевим засијаше као звезде, празнују се сваки посебице у свој дан; под данашњим пак датумом спомињу се сви саборно и призивају вернима на помоћ.

Свети Андреј кнез Смоленски (27.10.) †1390.

Из љубави према Христу напустио славу и част светску, скрио се у један манастир, и ту прерушен и непознат служио као црквењак 30 година. Упокојио се у Господу мирно 1390. год. Мошти му чудотворне обретене 1540. год.

26. октобар 2010.

Свети Димитрије - Митровдан (26.10.)

Овај славни и чудотворни светитељ роди се у граду Солуну од родитеља благородних и благочестивих. Измољен од Бога од бездетних родитеља Димитрије беше јединац син њихов, због чега би с великом пажњом однегован и васпитан. Његов отац беше војвода Солунски; па кад му отац умре, цар постави Димитрија за војводу на место оца. Поставивши га за војводу христоборни цар Максимијан нарочито му препоручи да гони и истребљује хришћане у Солуну. Но Димитрије не само не послуша цара него, напротив, јавно исповедаше и проповедаше Христа Господа у граду Солуну. Чувши то цар веома се огорчи на Димитрија, па када се једном враћаше из рата против Сармата, цар Максимијан сврати у Солун нарочито, да ствар испита. Призва, дакле, цар Димитрија војводу и испитиваше га о вери. Димитрије јавно пред царем призна да је хришћанин, и уз то још изобличи царево идолопоклонство. Разјарени цар баци Димитрија у тамницу. Знајући шта га чека Димитрије уручи све своје имање своме верноме послушнику Лупу, да разда сиротињи, и оде у тамницу весео, што му предстојаше страдање за Христа Господа. У тамници му се јави ангел божји и рече му: „мир ти, страдалче Христов, мужај се и крепи се!" После неколико дана посла цар војнике у тамницу да убију Димитрија. Војници нађоше светитеља Божјег на молитви, и избодоше га копљем. Тело његово узеше хришћани потајно и сахранише чесно. Из тела страдалца Христова потече целебно миро, којим се многи болесници излечише. Ускоро над моштима би подигнута мала црква. Неки велмож Илирски Леонтије бејаше болестан од неизлечиве болести. Он притече моштима св. Димитрија с молитвом, и би потпуно исцељен. Из благодарности подиже Леонтије много већу цркву на место старе. Светитељ му се јави у два маха. Када цар Јустинијан хтеде пренети мошти светитељеве из Солуна у Цариград, искочише пламене искре од гроба и чу се глас: „станите, и не дирајте!" И тако мошти св. Димитрија осташе заувек у Солуну. Као заштитник Солуна св. Димитрије много се пута јављао и много пута спасао Солун од велике беде. Чудесима његовим броја нема. Св. Димитрија сматрају Руси покровитељем Сибира, који је освојен и Русији присвојен 26. октобра 1581. год.


+ + + + + + + + + + + + + + + + + + + + + + + + + + + + + +

Преподобномученик Јоасаф (26.10.) †1536.

Ученик св. Нифонта патријарха Цариградског. Подвизавао се у Св. Гори. Имаше толику љубав према Христу Господу, да му се сви подвизи учинише као недовољни, због чега жељаше да пострада из љубави према Господу своме. Зато оде у Цариград, где јавно пред Турцима исповеди веру у Свету Тројицу и Сина Божјег. Огорчени Турци одсекоше му главу, 26. окт. 1536. год.

25. октобар 2010.

Свети мученик Анастасије (25.10.)

Био ваљар сукна и ревносан хришћанин. У време Диоклецијанова гоњења хришћана овај Божји човек сам се јави судији мучитељу у Далматинском граду Солину и исповеди веру своју у Христа. Нечовечно намучен и убијен. Тело му вргнуто у море, но по том извађено и чесно сахрањено.

Света Тавита (25.10.)

Тавита (што значи срна) беше ученица апостолска и живљаше у Јопи, садашњој Јафи. Она бејаше пуна добријех дела и милостиње (Дела Ап. 9, 36). Но занеможе изненадно и умре. У то време апостол Петар беше у граду Лиду. И послаше ожалошћени ученици по Петра молећи га да дође и утеши родбину. Дошавши велики апостол Христов нареди свима да изађу из собе где лежаше мртвац, па клече на молитву. Када сврши молитву, викну попут мртвог тела: Тавито, устани! И Тавита отвори очи и устаде. Поводом овог дивног чуда многи повероваше у Христа Господа.

Свети мученици Маркијан и Мартирије (25.10.) †355.

Ови светитељи Божји беху клирици при патријарху Цариградском Павлу у време цара Констанција. По смрти великог цара Константина јерес Аријева, која дотле беше пригушена, опет оживе и поче узимати маха. Па и сам цар Констанције нагињаше тој јереси. На двору царевом беху два утицајна великаша, Јевсевије и Филип, обојица ватрени Аријанци. Њиховим утицајем би патријарх Павле збачен с престола и протеран у Јерменију, где га Аријанци удавише. Престо патријарашки заузе злочестиви Македоније. У то време, када Православље имаше да води две љуте борбе, против незнабожаца и против јеретика, Маркијан и Мартирије, заложише се свом снагом и одлучношћу за Православље. Маркијан беше чтец а Мартирије ипођакон при саборној цркви, и под патријархом Павлом беху патријархови нотари (писари). Аријанци покушаше најпре да их потплате, но када ови свети мужеви то одбише с презрењем, они их на смрт осудише. Када их изведоше на губилиште, они уздигоше руке и помолише се Богу благодарећи Му за мученичку кончину живота свога: „Господе, радујемо се што оваквом смрћу излазимо из овога живота. Удостој нас, бити причасницима живота вечнога, Ти животе наш!" Тада подклонише главе свете под мач, и бише посечени, 355. год. На њиховим чудотворним моштима доцније подигао је цркву у њихово име св. Јован Златоуст.

24. октобар 2010.

Преподобни Арета Печерски (24.10.) †1190.

Представио се 1190. год.

Сабор светитеља Кијево–Печерских (21.9.)

Благословено дело подвижништва, које отпоче трудољубиви и велики угодник Божји Антоније, разрасло се кроз векове као маслина многоплодовита. Многобројни светитељи, који у овим пећинама Антонијевим засијаше као звезде, празнују се сваки посебице у свој дан; под данашњим пак датумом спомињу се сви саборно и призивају вернима на помоћ.

Свети мученик Арета (24.10.) †523.

Овај свети мученик пострада за веру Христову са још преко 4000 хришћана, свештеника, инока и инокиња, грађана, жена и деце. Беше Арета градоуправитељ у граду Неграну у земљи Омиритској (јужна Арабија), и беше му 95 година када пострада. Омиритском земљом владаше тада неки Јеврејин Дунаан, опаки гонитељ хришћана. Решен да истреби потпуно хришћане из своје земље он опколи хришћански град Негран, и најпре поручи грађанима, да ако се не одрекну Христа, он ће их све смрћу уморити. Грађани затворише капије, те Дунаан дуго и безуспешно нападаше на зидине градске. Тада се безакони кнез закле грађанима, да им ништа неће учинити, само нека му отворе капије градске, да уђе и узме данак, који му они дугују, па ће се по том одмах удаљити. Хришћани повероваше, и отворише капије. Тада кривоклети Јеврејин позва к себи старца Арету са свима клирицима и другим угледним грађанима, и све их посече мачем. И учини потом страховити покољ по граду. Чувши за ово Византијски цар Јустин врло се ожалости и написа писмо Етиопском цару Елезвоју, да иде на Дунаана с војском и освети невину крв хришћанску. Елезвој послуша Јустина, удари с војском на кнеза Омиритског, победи га, сву му војску погуби а њега мачем посече. За кнеза Омиритског, по Божјем откровењу, би постављен неки побожни човек Аврамије, а за архиепископа Омиритског, опет по Божјем откровењу св. Григорије (в. 19. децембар). У Неграну хришћани обновише храм св. Тројици, који Дунаан беше сагорео, и подигоше храм св. муч. Арети и осталим мученицима Негранским. Пострадаше и венац мученички од Господа примише 523. год.

Свети Елезвој цар Етиопски (24.10.) †555.

Распаљен ревношћу за веру Христову овај благочестиви цар диже војску против кнеза Дунаана, опаког мучитеља хришћана у земљи Омиритској. Но у почетку рата немаше успеха, и многа његова војска пропаде у безводној пустињи. Тада он горко плакаше пред Богом, и обећа замонашити се, ако му Бог помогне победити крвника хришћанског. Победивши Дунаана Елезвој се врати у Етиопију, и одмах напусти царски двор и ступи у манастир, у коме се строго подвизаваше као истинити монах пуних 15 година. Бог му дарова благодат чудотворства пре и после смрти. Упокоји се 555. год.

23. октобар 2010.

Свети апостол Јаков, брат Господњи (23.10.)

Назива се братом Господњим зато што је био син праведног Јосифа, обручника Пресвете Богородице. Када праведни Јосиф беше при смрти, он раздели имање своје синовима својим, па хтеде оставити један део и Господу Исусу, сину Пресвете Деве Марије; али се сва браћа овоме успротивише не сматрајући Исуса братом својим. Јаков љубљаше веома Исуса, и изјави, да ће Га он узети на свој део. И зато се он назива братом Господњим. Јаков од почетка беше привржен Господу Исусу. Према предању он је и у Мисир ишао са Пресветом Девом и Јосифом онда када је Ирод тражио да убије новорођенога Цара. Чим је чуо науку Христову св. Јаков почео је по њој живети. За њега се вели да целога живота није јео масти ни зејтина, него да је живео само о хлебу и води. И био је девственик до краја живота свога. Много је бдио ноћу и Богу се молио. Господ га убројао у својих 70 апостола. По васкрсењу Своме славноме Господ Исус њему се јавио нарочито, као што сведочи св. Апостол Павле (I Кор. 15). Био епископ у Јерусалиму 30 година, и ревносно управљао црквом Божјом. По указању Господа саставио прву литургију, која је била сувише дуга за доцније хришћане, те су је морали скраћивати св. Василије и св. Јован Златоуст. Обратио многе Јевреје и Јелине у веру Христову. И сами неверни Јевреји дивили су се његовој праведности, и називали су га Јаковом Праведним. Но када дође за првосвештеника Анан, он са другим старешинама јеврејским умисли убити Јакова као проповедника Христова. Једном о празнику Пасхе, када се беше много народа сабрало у Јерусалим, рекоше му старешине, да се попне на кров од храма и да говори против Христа. Св. Јаков се попе и поче говорити народу о Христу као Сину Божјем и истинитом Месији, о Његовом васкрсењу и Његовој вечној слави на небесима. Разјарени свештеници и старешине ринуше га с крова те паде и много се повреди, но још би у животу. У том притрча неки човек те га удари по глави тако силно, да му мозак изађе из главе. И тако сконча мученичком смрћу овај преславни апостол Христов и пресели се у царство Господа свога. Беше Јакову 63 године када пострада за Господа свога.


Свети праведни Јосиф, цар Давид и Јаков брат Господњи (31.12.)

Празнују се у недељу по Рождеству Христовом. О цару Давиду, сину Јесејеву, може се сазнати све из књига Царства. (О Јакову светом в. 23. октобар). Јосифа праведнога назива Јеванђеље "мужем праведним" (Мт 1, 19). Зато му се и даде од Бога Пресвета Дева у заштиту и додели му се велика част у домостројству људскога спасења. Мада Јосиф беше од царскога рода Давидова, ипак он беше скроман дрводеља у Назарету. У осамдесетој години својој узео Пресвету Деву из храма Јерусалимског у свој дом, а у стотину десетој, упокојио се.


Свети мученик Јаков Боровицки (23.10.)

О овоме светитељу зна се само онолико колико је он открио после своје смрти у визији људима из места Боровица. Његово тело допливало је једнога дана по реци Мети пред Боровиц 1540. год. и ту се зауставило. Од моштију његових пројавила су се многа чудеса.

Свети Игњатије патријарх Цариградски (23.10.)

Син цара Михаила Рангаве. Дође за патријарха после св. Методија 846. године. 858. године збачен с престола и послан у изгнанство. На његово место се запатријарши Фотије, први секретар царев. Но када дође на престо цар Василије Македонац, он опет поврати Игњатија на патријаршество. И управља црквом св. Игњатије са великом ревношћу и мудрошћу. Сазида манастир св. Архангела, у коме се и упокоји у Господу у 89. години живота на земљи.

22. октобар 2010.

Свети Аверкије равноапостолни (22.10.) †2. век

У време цара Антонина беше св. Аверкије епископ у граду Јерапољу Фригијском. У томе граду беше огромна већина незнабожаца, а св. Аверкије управљаше својим малобројним стадом тугујући у срцу због толиког мноштва незнабожаца, идолопоклоника, и молећи се приљежно Богу, да их Бог обрати светлости истине. У време једног шумног празновања идолског, распали се Аверкије ревношћу Божјом, па уђе у храм идолски, и полупа све идоле. Када га разјарени незнабошци хтедоше убити, у том тренутку припадоше Божјем човеку три бесна младића бацајући пену и урлајући, и Божји човек изгна из њих демоне, и младићи посташе здрави и мирни. Видевши то незнабошци обратише свој гнев у дивљење Христовоме чудотворцу, и одмах 500 њих примише крштење. Мало по мало и цео град Јерапољ поверова у Христа и крсти се. Антипат области те Публије имаше мајку слепу. Аверкије јој молитвом поврати вид, те повероваше у Христа Публије и мајка његова и множина других људи. Под старост би св. Аверкије позват у Рим, где исцели полуделу цареву кћер. Неколико пута јављаше се Господ Христос Своме верном следбенику. Људи изблиза и издалека ходише к њему за чудотворну помоћ при неизлечивим мукама. Демони га се не само бојаху, него му и служаху по заповести његовој. По упутству самог Господа проповедао Јеванђеље и по Сирији и Месопотамији. У дубокој старости представио се Господу своме љубљеноме, у граду Јерапољу, крајем II столећа.

Преподобни Лот (22.10.) †5. век

Велики подвижник Мисирски. Савременик Арсенија Великог и Агатона. Подвизавао се у свом манастиру близу једног језера код града Арсиноја, и настављавао многу братију на пут спасења. Његов блиски друг и саветник био је авва Јосиф. Једном Лот рече Јосифу: „авво, ја постим колико могу, држим молитву и безмолвије и размишљам, и још по сили чувам се од скверних помисли. Шта, дакле, још да чиним?" Тада старац устаде, диже руке к небу, и десет његових прстију засијаше као десет пламених свећа. Па одговори Лоту: „ако желиш, то буди сав огњем!" Угодивши Богу и наставивши многе на пут спасења упокоји се св. Лот мирно у V столећу.

21. октобар 2010.

Свети Иларион епископ Мегленски (21.10.) †1164.

Рођен од родитеља знатних и побожних. Његова бездетна мајка дуго се молила Богу да јој да једно дете, и по молитви њеној јави јој се Пресвета Богородица и утеши је речима: „не тугуј, родићеш сина, и он ће обратити многе к светлости истине". Кад је Илариону било три године, из његових уста чула се непрестано песма: „свјат, свјат, свјат Господ Саваот!" Добро школован он се замонаши у 18. години, и основа манастир са типиком св. Пахомија. 1134. год. рукоположи га за епископа Мегленског Јевстатије архиепископ Трновски. Велику борбу водио је св. Иларион скоро целог живота против богумила и јерменских јеретика. Но својом ученошћу духовном и светошћу несравњивом посрамио их је све, и многе од њих привео Православљу. Упокојио се мирно и преселио у царство Господа свога 1164. год.

Преподобни Иларион Велики (21.10.) †372.

Као што ружа израсте на трњу, тако се овај велики светитељ роди од родитеља незнабожачких, у селу Тавати близу Газе Палестинске. Дадоше га родитељи на науке у Александрију, где даровити младић брзо прими и светску ученост и духовну мудрост. Познавши Христа Господа и крстивши се, пожели свецело предати се Господу на службу. С том жељом у срцу посети Иларион св. Антонија у пустињи, и поста његов ученик. Потом се врати у своју постојбину и подвизаваше се близу Мајума, код Газе. Демони су га плашили разним страшилиштима, но он их је молитвом Богу и крсним знамењем вазда побеђивао и одгонио. Око њега се сабра мноштво љубитеља духовног живота, и св. Иларион поста за Палестину оно што је за Египат био св. Антоније. Божествен учитељ, неослабни подвижник, диван чудотворац, Иларион је био уважаван не само од хришћана него и од незнабожаца. Но бојећи се похвале људске - и говорећи кроз плач: „тешко мени, примих на земљи плату своју!" - он је бегао из места у место само да би се укрио од људи и остао сам са својом душом и Богом. Тако се настањивао и извесно време живео у Мисиру, у Сицилији, у Далмацији и најзад на Кипру, где је и скончао свој многотрудни живот около 372. г. у 80. години свога живота. Чудотворне мошти св. Илариона пренесе ученик његов Исихије у Палестину и положи у манастир њиме основани.

Преподобни Филотеј (21.10.)

Рођен у Хрисопољу у Македонији. Турци га отму од мајке му удове, и заједно са још једним му братом баце у тамницу. Из тамнице их чудесно спасе Пресвета Богородица и пренесе у један манастир у Неаполису Малоазијском. Његова мајка доцније нађе своје синове као монахе, па се и сама замонаши. Филотеј пређе у св. Гору, где се подвизавао најпре у ман. Дионисијату, а потом у пустињи. Чудесан подвижник и велики победитељ силе демонске. Упокојио се мирно у 84. год. живота. Наредио да се не сахрањује него да му се тело баци у шуму птицама и зверовима. Доцније један рибар ноћу виде велику светлост у шуми и озебао пође да се огреје, мислећи да је ватра. Но светлост не беше од ватре него од чудотворних моштију св. Филотеја.

20. октобар 2010.

Преподобни Герасим Нови (20.10.) †1579.

Из Трикале у Пелопонезу, од славне фамилије Нотарас. Рођен 1509. год. Подвизавао се на Атону, потом у Палестини, где је постио 40 дана. Потом се настанио на острву Кефалонији, где је основао и један женски манастир. Молитвом низводио кишу, исцељивао болеснике и прозирао у будућност. Упокојио се у Господу 15. августа 1579. год. Чудотворац за живота и по смрти.

Свети праведни Артемије (20.10.) †1545.

Рођен 1532. године. Син руских сељачких родитеља, Козме и Аполинарије, из села Веркола, округа Двинског. Још од пете године разликовао се од друге деце необичном побожношћу и кротошћу. Када му беше 13 год. иђаше дечко са оцем својим кроз неку велику шуму. Од силне буре и непогоде умре Артемије у шуми, и жалосни отац његов не могући копати гроб покри тело његово грањем и оде. После 28 година човек неки виде у тој шуми необичну светлост, приђе тој светлости и нађе нераспаднуто и нетљено тело Артемијево. Многи болесници бише исцељени од болести чим се коснуше тела св. Артемија. Његове св. мошти почивају у једном манастиру близу Пинеге у губернији Архангелској.

Свети великомученик Артемије (20.10.) †362.

Овај славни светитељ беше родом Мисирац и први војвода цара Константина Великог. Када се цару Константину јави победни крст, окружен звездама, и Артемије виде тај крст, поверова у Христа Господа и крсти се. Доцније, у време цара Констанција посла га овај цар у Јеладу, да пренесе мошти св. Андреја из Патраса и св. Луке из Тиве у Цариград, што војвода Артемије с радошћу изврши. По том би постављен Артемије за августалија и намесника царског у Мисиру, у коме звању он беше и за време Констанција, сина Константинова, и за извесно време цара Јулијана Одступника. Када овај богоодступни цар пође у рат на Персијанце, заустави се у Антиохији, и нареди да и Артемије са својом војском дође у Антиохију. Артемије дође. У то време удари цар на муке два хришћанска свештеника, Евгенија и Макарија. Видећи то св. Артемије узбуни се свим срцем, изађе пред цара и рече му: „зашто, царе, тако нечовечно мучиш невине и Богу посвећене мужеве, и зашто их присиљаваш да се откажу од вере православне?" И још прорече Артемије цару: „твоја је погибао близу". Разјарени цар посла она два чесна свештеника у изгнанство у Арабију, где ускоро скончаше, а војводи Артемију скиде чин војнички и нареди да га шибају и трзају. Свега рањена и искрвављена бацише Артемија у тамницу, где му се сам Господ Христос јави, исцели га и утеши. Потом цар нареди, те га простреше на један камен а другим тешким каменом притиснуше, тако да се тело св. Артемија све здроби и спљошти као даска. Најзад му главу одсекоше, 362. год. А цар Јулијан оде на Персијанце и погибе срамно, као што му св. Артемије и прорече.


Преподобни новомученик Игњатије (20.10.) †1814.

Из Ески–Загоре у Бугарској, из оне славне Загоре, која је дала цркви Божјој много светих подвижника и мученика. Подвизавао се у Скиту св. Јована Претече на Атону. Драговољно предао се Турцима на мучење за Христа. Обешен у Цариграду 8. окт. 1814. год. Мошти му чудотворне. Глава му се чесно чува у ман. св. Пантелејмона.

19. октобар 2010.

Свети мученик Вар (19.10.)

Беше римски официр у Мисиру, и при том потајни хришћанин. Када седам хришћанских учитеља беху бачени у тамницу, Вар их обилажаше у тамници, и снабдеваше их са потребним, и служаше им усрдно. Он се дивљаше мученицима, и жаљаше што и он из бојазни не може да постане мученик за Христа. Охрабрише га они Божји људи, и Вар се реши и сам с њима на муке поћи. Један од тих Божјих људи издахну у тамници. Када нечестиви кнез изведе мученике преда се, виде их шест, и упита, где је седми. „Ја сам седми!" рече му Вар. Тада разјарени кнез прво намучи св. Вара. Нареди те га нага шибаше сувим штаповима; потом привезаше га за дрво, и ножевима одсецаху му комад по комад меса, докле св. Вар не предаде душу своју свету Богу. Тело његово би бачено на ђубриште. Жена нека Клеопатра, родом из Палестине и удова неког официра, деси се ту са својим сином Јованом. Она тајно узе св. мошти Варове са ђубришта и сахрани их у своме стану. По том измоли у кнеза дозволу, да може пренети из Мисира у Палестину тело свога умрлог мужа. Као жени официрској кнез јој то одмах дозволи. Но блажена хришћанка Клеопатра не пренесе тело свога мужа него мошти св. муч. Вара. Донесе она, дакле, мошти мученикове у своје родно село Едру близу Тавора, и тамо их чесно сахрани. Потом и храм подиже св. Вару. И јављаше јој се св. Вар често из онога света светао као ангел Божји.

Свети пророк Јоил (19.10.) †800. пне.

Други по реду из мањих пророка св. Јоил беше син Ватуилов, из колена Рувимова. Живео на 800 година пре Христа. Пророковао беду народа Израиљског и ропство Вавилонско за грехе које почини пред Господом. Позивао народ на пост и свештенике на покајне плачне молитве, да би се Бог умилостивио. Наредите пост и вапијте ка Господу. Између тријема и олтара нека плачу свештеници. Прорекао је Јоил и силазак Духа Светога на апостоле, и изливање благодати Духа Божјега на све хришћане. Прорекао и описао Страшни Суд Божји. Прорекао и славу Цркве Божје свете.

Свети Јован Кронштатски (19.10.) †1908.

  • ЖИТИЈЕ:
    •  Није наведен у "Охридском прологу" владике Николаја Велимировића

Преподобни Прохор Пчињски (19.10.) †11. век

Савременик и друг св. Јована Рилског и Гаврила Лесновског. Према молитви његовој Бог му указао место, где ће се подвизавати. То место беше једна дубрава крај реке Пчиње. Ту се св. Прохор до старости и смрти подвизавао. Само једини Бог свевидећи зна све његове трудове и искушења, која је у току подвига претрпео. Но по његовим мироточивим моштима и безбројним чудесним исцелењима, која се ни до данас не прекраћују, може се судити и о величини подвига његовог и о величини благодати Божје, која му се дарова због великих трудова његових. Упокојио се св. Прохор и преселио у царство небеско у XI столећу.



18. октобар 2010.

Свети Лука (18.10.)

Родом из Антиохије. У младости изучио беше добро грчку филозофију, медецину и живопис. У време делатности Господа Исуса на земљи св. Лука дође у Јерусалим, где види Спаситеља лицем у лице, чује Његову спасоносну науку и буде сведок чудесних дела Његових. Поверовавши у Господа св. Лука би увршћен у Седамдесет апостола и послат на проповед. Заједно са Клеопом видео васкрслог Господа на путу за Емаус (Лк. 24). По силаску Духа Светога на апостоле Лука се вратио у Антиохију, и тамо је постао сатрудник апостола Павла, с којим је путовао и у Рим, обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце. Поздравља вас Лука љекар љубазни, пише Колошанима апостол Павле (Кол. 4, 14). На молбу хришћана написао Јеванђеље, око 60. године. По мученичкој смрти великог апостола Павла св. Лука је проповедао Јеванђеље по Италији, Далмацији, Македонији и другим странама. Живописао икону Пресвете Богородице, - и то не једну него три, а тако исто и иконе св. апостола Петра и Павла. Отуда се св. Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа. Под старост посетио је Ливију и Горњи Мисир. Из Мисира се вратио у Грчку, где је настављао с великом ревношћу проповедати и људе Христу обраћати, без обзира на своју дубоку старост. Написао св. Лука Јеванђеље и Дела Апостолска, и обоје посвети Теофилу кнезу Ахаје. Беше му 84 године, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (Теби) Беотијској. Мошти чудотворне овога дивнога светитеља беху пренесене у Цариград у време цара Констанција, сина Константиновог.

 

Сабор светих Седамдесет апостола (4.1.)

Осим дванаест великих апостола, Господ је изабрао још и седамдесет других, малих апостола, и послао их на проповед Јеванђеља, "И посла их два по два пред лицем својим у сваки град и мјесто куда намјераваше сам ићи... Идите; ево ја вас шаљем као јагањце међу вукове" (Лк 10, 1 и 5). Но као што је један од Дванаесторице, Јуда, отпао од Господа, тако су неки од ових Седамдесет одустали Господа не с намером издајства, него по немоћи људској и маловерности (Јн 6, 66). И као што је Јудино место било попуњено другим апостолом, тако су и места ових била попуњена другим изабраницима. Ови апостоли трудили су се на истом послу као и дванаест великих апостола, били су помоћници Дванаесторици у ширењу и утврђивању Цркве Божје у свету. Многе муке и пакости претрпели су они од људи и демона, но њихова тврда вера и жарка љубав према васкрслом Господу учинила их је победиоцима света и наследницима царства небескога.

Сабор светих 70 апостола
(преузето са: pravicon.com)

Више у "Житијима светих" оца Јустина Поповића за 18.10.

Свети Јулијан и Дидим Слепац (18.10.) †4. век

Св. Јулијан, звани Пустињак, беше Персијанац и сељак без школовања, али због чистоте срца - сасуд благодати Духа Светога. Подвизавао се украј Еуфрата у Месопотамији. Имао дар видовитости. У сами час када погибе Јулијан Одступник, св. Јулијан то прозре духом и објави ученицима својим. Његов савременик, св. Дидим слепац у Александрији; такође провиде духом погибију Јулијанову; беше на молитви ноћу, када му дође глас с неба: „данас је нестало цара Јулијана, извести о томе патријарха Атанасија". Св. Антоније Велики веома је уважавао овога чудеснога слепца Дидима, који је имао дух видовит, и свраћао је код њега, кад год је из пустиње долазио у Александрију, и заједно с њим Богу се молио. И св. Јулијан и св. Дидим, дивне слуге Божје, упокојили су се после 362. год.

Свети Петар Цетињски, митрополит црногорски (18.10.) †1830.

Рођен 1. априла 1749. год. у селу Његушу. Ступио у чин монашки у својој 12. години. По смрти митрополита Саве 1782. године Петар постаде митрополитом и господарем Црне Горе. Сав свој живот, витешки и свети, посветио је овај славни муж своме народу. Унутра је радио свом снагом да измири завађена племена, а споља да одбрани земљу и народ од грабљивих нападача. Успео је и у једном и у другом послу. Прославио се нарочито победом над војском Наполеоновом у Боки и Далмацији. Према себи је био суров а према сваком другом праведан и снисходљив. Живео је у једној тескобној келији, као прост монах, и ако је био кнез над једним народом. Упокојио се 18. октобра 1830. год. Његове чудотворне мошти почивају нетљене у манастиру Цетињском. Господ га прослави на небесима и на земљи, као верног и трпељивог слугу Свога.



+ + + + + + + + + + + + + + + + + +
Молитва светом Петру Цетињском
+ + + + + + + + + + + + + + + + + +

17. октобар 2010.

Свети пророк Осија (17.10.) †8. век пне

Син Веиријин из племена Исахарова. Живео и пророковао на преко 800 година пре Христова рођења. Речи његове богодухновене налазе се у књизи његовој која садржи 14 глава. Укоравао је много Израиља и Јуду због идолопоклонства, прорицао казну Божју за грехе, пропаст Самарије и Израиља због богоодступништва, али и милост Божју колену Јудину. Прорицао укидање и престанак старозаветне жртве, и долазак Господа, и богатство дарова, које ће Он донети Собом на земљу. Живео до у дубоку старост, и мирно се упокојио.

Свети мученици Козма и Дамјан Безсребреници (17.10.)

Имају троји св. врачи, по имену Козма и Дамјан. Једни се мирно упокојише 1. новембра, други бише каменовани у Риму 1. јула, а ови трећи беху из Арабије, и о овима је реч под данашњим датумом. Беху лекари по занимању; но када примише веру Христову, исцељиваху болеснике именом Господа Исуса Христа. И беху се прочули на све стране због свог чудотворног лечења. Злобни незнабошци ухватише их и одведоше пред кнеза Лисија у град Егас. Па пошто се ова света браћа не хтеше ни по какву цену одрећи Христа, бише најпре бачени у море, а потом у огањ. Но Бог Свемогући спасе их и од потопа и од огња. Ангел Господњи јави им се и спасе их. Кнез незнабожачки приписиваше то некој њиховој враџбини. А они му одговорише: „никакву враџбину ми нити знамо нити потребујемо, него имамо силу Христову, која спасава и нас и свакога ко призива пресвето име Христово". Тада их удараху камењем, но камење се одбијаше од њих; стрељаху их стрелама, но и стреле се одбијаху од њих. Најзад их мачем обезглавише. Са њима пострадаше и венац славе примише св. Леонтије, Антим и Евтропије. Пострадаше у време Диоклецијана и Максимијана. Чудеса многа јавише се и од њихових св. моштију, као и од њих живих.

Преподобномученик Андреј (17.10.) †767.

Хришћанин по роду, и свештеник хришћански. У време гоњења икона показао се велики поборник иконопоштовања. Да би изобличио опаког цара Копронима због иконоборства, оде св. Андреј у Цариград. Беше цар једнога дана у цркви св. муч. Маманта. Андреј уђе у цркву, стаде пред цара, и јавно га пред свима укори. „Боље би ти било, царе, да гледаш војничке послове и да народом управљаш него да гониш Христа и слуге Његове". Због тога би св. Андреј много бијен и мучен и вучен по улицама. Неки јеретик удари га секиром и уби. Тако предаде Андреј своју свету душу Богу, 767. год. Мошти његове даваху исцелење болним.

Свети Лазар Четвородневни (17.10.)

Главно му је празновање 17. марта и у Лазареву Суботу уз часни пост. Под данашњим датумом празнује се пренос његових моштију са острва Кипра у Цариград. Цар Лав Мудри сазида храм св. Лазару у Цариграду и пренесу му мошти у тај храм 890. год. Када после близу 1000 година откопаше гроб Лазарев у граду Китији на Кипру, нађоше мермерну плочу, на којој је стајало написано: „Лазар Четвородневни пријатељ Христов."

16. октобар 2010.

Свети мученик Лонгин (16.10.)

Божествени Матеј јеванђелист описујући страдање Господа Исуса Христа вели: а капетан и који с њим чуваху Исуса видјевши да се земља тресе и шта би, поплашише се врло говорећи: заиста овај бијаше син Божји (Мат. 27, 54). Тај капетан беше овај блажени Лонгин, који са још двојицом војника својих поверова у Сина Божјег Исуса. Он је био старешина војника, који присуствоваху распећу Господа на Голготи, он — старешина страже која је чувала гроб. Када старешине Јеврејске сазнаше за васкрсење Христово, потплаћиваху војнике, да проносе лажну вест, као да Христос није васкрсао него да су Га ученици Његови украли. Покушаше Јевреји да потплате и Лонгина, али се он не даде потплатити. Тада Јевреји прибегоше своме уобичајеном начину, тј. решише да убију Лонгина. Сазнав за ово Лонгин скиде свој војнички појас, крсти се од апостола, заједно са она два своја друга, и заједно са овима тајно напусти Јерусалим и пресели се у Кападокију. Тамо се предаде посту и молитви, и као живи сведок васкрсења Христова обрати својом сведоџбом многе незнабошце у веру истиниту. Потом се удаљио у село на имање свога оца. Но злоба јеврејска ни ту га не остави на миру. По клевети Јевреја посла Пилат војнике да посеку Лонгина. Лонгин свети провиде духом приближење својих џелата, па им изађе у сусрет и сврати их у дом свој не казујући им се ко је. Добро угошћени војници легоше спавати, а св. Лонгин стаде на молитву, и мољаше се целу ту ноћ, припремајући себе за смрт. Изјутра оде и доведе и она два своја друга, обуче се у беле погребне хаљине, поучи своју чељад у кући и показа им место на једном брдашцу, где ће га сахранити. Тада се јави војницима и рече им, да је он Лонгин, кога они траже. Војници се збунише и застидеше, и не мишљаху посећи Лонгина, но овај навали на њих, да испуне заповест старешине свога. И бише посечени Лонгин и два друга његова. Главу Лонгинову однеше војници Пилату, Пилат је предаде Јеврејима, а ови је зарише у ђубре ван града.

Преподобни Лонгин Трудољубиви (16.10.)

Монах Кијево–Печерски из XIV столећа. Био је вратар у манастиру, и толико је имао чисто и облагодаћено срце, да је увек знао, с каквим мислима неко улази у манастир, и с каквим опет други излазе из манастира. Чудотворне мошти Лонгинове почивају у Теодосијевим пешчерама.

15. октобар 2010.

Преподобни Јевтимије Нови (15.10.) †9. век

Рођен у Анкири 824. год. Од праведних родитеља. Епифанија и Ане. Служио војску, женио се, и имао једну ћерку, Анастасију. Подвизавао се оштро и дуго у Олимпијским манастирима а потом у Св. Гори. Неко време живео као столпник близу Солуна. Ту близу Солуна основао један мушки и један женски манастир. Упокојио се на острву Свештеном близу Св. Горе крајем IX века. Мошти му свете и чудотворне почивају у Солуну.

Преподобномученик Лукијан презвитер Антиохијски (15.10.) †311.

Рођен од благородних родитеља у Самосату у Сирији. У младости приобрео врло широко образовање светско и духовно. Муж знаменит како по учености тако и по подвижничкој строгости живота. Раздав имање своје сиромашним он се издржавао састављањем поучних дела, и од тога се као од неког рукодеља хранио. Врло је велику услугу учинио цркви тиме што је према јеврејском тексту исправио многа места у Светом Писму, која јеретици сходно своме наопаком учењу беху искварили. Због учености и духовности би рукоположен за презвитера у Антиохији. У време Максимијановог гоњења, када намучени беху св. Антим Никомидијски и св. Петар Александријски, би и св. Лукијан у списку оних, које цар жељаше погубити. Лукијан избеже из града и сакри се, али га проказа неки завидљиви јеретички свештеник Панкратије. У то време гоњење беше ужасно. Ни мала деца не беху поштеђена. Два дечака, који не хтеше јести од идолских жртви, беху бачени у врело купатило, где у мукама предадоше душе своје свете Богу. Нека ученица Лукијанова, по имену Пелагија, да би сачувала девствену чистоту своју од развратних насилника, баци се с крова куће на земљу и разби се. Лукијан би доведен у Никомидију пред цара. Уз пут саветима својим успе да обрати у веру Христову 40 војника. И сви мученички скончаше. После испитивања и бијења св. Лукијан би бачен у тамницу, где би мучен глађу. „Он је презрео глад, пише Златоусти Јован о св. Лукијану, презримо и ми раскош и уништимо власт чрева да би, када дође време које од нас захтева таквог мужества, будући унапред приготовљени помоћу мањих подвига, јавили се славним у време борбе." На Богојављење причести се у тамници, и сутрадан предаде дух свој Богу. Пострада 7. јануара 311. године.

14. октобар 2010.

Свети мученици Назарије, Гервасије и Протасије (14.10.)

Назарије рођен у Риму од оца Јеврејина и мајке хришћанке. Мајка му Перпетуа беше крштена самим апостолом Петром. Примивши веру материну Назарије се својски предаде испуњењу свих прописа црквених. Неустрашиво проповедајући Јеванђеље Назарије дође у Медиолан (Милан). Тамо нађе у тамници Гервасија и Протасија, и служаше им са великом љубављу. Сазнавши за то месни кнез нареди те избише Назарија и прогнаше из града. У визији некој јави му се мајка његова и рече му, да треба да иде у Галију (Француску) и тамо проповеда Јеванђеље. Тако Назарије и учини. После неколико година Назарије опет дође у Медиолан, сада са младићем Келсијем, учеником својим, кога он крсти у Галији. Ту затече браћу Гервасија и Протасија још у тамници, у коју и њега брзо баци кнез Анулин. И радоваху се Христови мученици због новог сусрета по Божјем Промислу. Цар Нерон нареди, да се Назарије убије; и кнез изведе из тамнице Назарија и Келсија, и одсече им главе. Ускоро потом бише посечени и св. Гервасије са Протасијем од некога војводе Астазија, који кроз Медиолан иђаше у рат против Мораваца. Па кад чу војвода, да ова два брата не приносе жртве идолима, убоја се да због тога не изгуби битку, па нареди те их одмах посекоше. Гервасије и Протасије беху близанци блажених родитеља и за веру такође ученика: Виталија и Валерије. Мошти св. Назарија пренесе св. Амвросије из неког врта ван града у цркву св. Апостола, а мошти св. Гервасија и Протасија беху му откривене у једној чудесној визији.

Преподобна Петка - Параскева (14.10.) †11. век

Ова славна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату (Пиват, по турски Бојадос, између Силимврије и Цариграда. Родитељи св. Петке беху имућни и побожни хришћани, и осим Петке имађаху и једнога сина, Јевтимија, који се за живота родитеља замонаши, и доцније поста знаменити епископ Мадитски. По смрти родитеља девица Петка, вазда жељна живота подвижничког Христа ради, напусти дом родитељски и оде најпре у Цариград, а потом у пустињу Јорданску, где се подвизавала до старости своје. Ко би могао исказати све трудове, и патње, и искушења демонска, која претрпе св. Петка у току многих година? Под старост јави јој се једном ангел Божји и рече јој: „остави пустињу, и врати се у твоје отечество: потребно је да тамо предаш своје тело земљи, а душом да се преселиш Господу". Св. Петка послуша глас с неба, остави омиљену јој пустињу, и врати се у Епиват. Ту она, проживе још две године, опет у непрестаном посту и молитви, и онда предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља. Упокојила се у XI столећу. Мошти њене чудотворне у току времена беху преношене: у Цариград, у Трново, па опет у Цариград, па у Београд. Сада се налазе у Румунији, у граду Јашу. У београдском граду налази се вода (агиазма) св. Петке, која чудотворно лечи све оне болеснике, који с вером у Бога и љубави према овој светитељки к њој притичу.


+ + + + + + + + + + + +
Молитва светој Петки
+ + + + + + + + + + + +

Документарни филм о житију свете
Петке - Параскеве, продукција "Острво".
PRAVOSLAVNIPUT видео канал на Јутјубу.

13. октобар 2010.

Свети мученици Карп и Папила (13.10.) †251.

Карп беше епископ Тијатирски а Папила ђакон. Родом беху из Пергама, где најзад и пострадаше за веру Христову од опаког намесника Валерија, а у време царовања Декијева. Веза их Валерије за коње и отера у Сард, где их баци на љуте муке, но ангел Божји јави им се, исцели их од рана и укрепи. Слуга Карпов Агатодор следоваше с великом жалошћу своме господару, док и њега не узеше на мучење. По том их Валерије понова веза за коње и из Сарда довуче у Пергам. Када Карпа светог везаше за дрво и толико шибаше, да му све тело у ране претворише и крв његова потоком земљу напоји, насмеја се св. Карп усред тих страшних мука. Када га питаху, зашто се смеје, одговори св. мученик, да виде небеса отворена и Господа где седи на престолу, са херувимима и серафимима унаоколо. Приликом мучења Папиле, овај св. мученик молитвом исцели једног човека, слепог у једно око. И многи видевши вероваше у Христа Господа. Вргнути пред зверове мученици осташе неповређени. Када их бацише у пећ огњену, то виде Агатоника, сестра Папилина, па и она ускочи у огањ. Но огањ их не опали. Најзад их све мачем посекоше, 251. год. И тако после добрих подвига примише венац славе у царству Христовом.

Свештеномученик Венијамин ђакон (13.10.) †412.

Овај војник Христов беше Персијанац, и ревносном проповеђу Јеванђеља обрати у веру Христову многе незнабожне Персијанце и Јелине. Пострада за време персијског цара Издегарда, сина Гороранова, око 412. год. Када би бачен у тамницу неко од велможа царских заступи се за њега код цара. Цар га пусти но с тим, да ћути и више не говори људима о Христу. На то одговори Венијамин: „то никако не могу напустити. Јер великим мукама биће предан онај, ко скрива дати му талант". Па продужи ширити веру Христову. Цар нареди те му ударише трње под нокте, и мучаху га дотле док не предаде дух свој Богу.

Света великомученица Злата Мегленска (13.10.) †1796.

Рођена у селу Слатини у Мегленској области, од сиромашних сеоских родитеља, који имаху још три кћери. Св. Злата беше кротка и побожна девојка, мудра мудрошћу Христовом и златна не само по имену него и по срцу богобојажљивом. Када Злата једном изађе на воду, ухватише је неки бесрамници Турци и одвукоше у своју кућу. Када јој један од њих нуђаше да се потурчи и да му буде жена, неустрашиво одговори Злата: „ја у Христа верујем, и Њега јединога знам као Женика свога; Њега се нећу одрећи никада, макар ме ви и на хиљаде мука метнули и на комаде исекли". Тада јој дођоше родитељи њени са сестрама. И рекоше јој родитељи: „кћери наша, смилуј се себи и нама, родитељима својим и сестрама, одреци се Христа привидно, да будеш срећна и ти и ми, а Христос је милостив, опростиће ти грех, учињен у нужди живота". И плакаху горко родитељи бедни и сестре и рођаци. Но витешка душа св. Злате не даде се победити ђаволским замкама. Она одговори родитељима својим: „кад ме ви саветујете да се одрекнем Христа, истинитог Бога, нисте више родитељи моји ни сестре моје; имам оца Господа Исуса Христа, и мајку Богородицу, и браћу и сестре - светитеље и светитељке". Тада је Турци бацише у тамницу, где лежаше три месеца; и извођаху је сваки дан и шибаху док крв њена не затопи земљу. Најзад је обесише стрмоглав и подложише ватру, да би се од дима угушила. Но Господ беше са Златом и даваше јој силу у страдању. На послетку је обесише о дрво и исекоше сву на мале комаде. И тако ова мужествена девица предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља, 1796. год. Комаде њених моштију разнеше хришћани по својим домовима ради благослова.



12. октобар 2010.

Свети мученици Тарах, Пров и Андроник (12.10.)

Тарах беше родом из Клавдиопоља у Сирији; Пров из Сиде Памфилијске, а Андроник - син знаменитог грађанина Ефеског. Мучени сва три заједно од антипата Нумерија Максима у време цара Диоклецијана. Тараху беше 65 година у време мучења. Када га антипат три пута упита за име, он сва три пута одговори: хришћанин. Најпре их тукоше штаповима, па их крваве и рањаве бацише у тамницу. По том их поново изведоше на истјазање. Када антипат саветоваше Прова да се одрече Христа обећавајући му почасти од цара и своје пријатељство, одговори Пров свети: „нити цареве почасти хоћу, нити твоје пријатељство желим". А када прећаше св. Андронику још већим телесним мукама, одговори млади мученик Христов: „тело моје пред тобом је, чини што хоћеш". После дуготрајних мучења по разним местима ова три света мученика беху бачени у позоришту пред зверове. Пре њих беху неки други осуђеници у истом позоришту растргнути од зверова. Но зверови не хтеше шкодити светитељима, него се и медвед и лавица љута умиљаваху око њих. Видећи то многи повероваше у Христа Бога и викаху на антипата. Бесан од љутине, и љући од зверова, антипат нареди војницима, те уђоше и мачевима исекоше Христове војнике на комаде. Тела им осташе помешана са мртвим телима осталих осуђеника. Три хришћанина: Макарије, Феликс и Верије, који присуствоваху убиству св. мученика, дођоше те ноћи да узму тела њихова. Но како тела беху помешана, а ноћ беше врло тамна, они, у недоумици како да распознају тела мученичка, помолише се Богу, и на једанпут појавише се три свеће над телима светитељским. И тако они их узеше и чесно сахранише.

Свети Мартин епископ Турски (12.10.) †397.

Рођен у Панонији, у једноме граду Штајерске 316. год. од родитеља незнабожаца. Отац му беше римски официр, и тако и млади Мартин и преко воље буде дат на службу војничку. Међутим он већ беше „оглашен" у цркви хришћанској, коју свим срцем љубљаше од раног детињства. Путујући једне зиме са друговима ка граду Амиену, он виде пред капијом града једног просјака где без мало наг дрхти од мраза. Сажали се Мартин, изоста од другова, скиде са себе свој војнички огртач и сабљом пресече га на двоје: једну половину даде просјаку, а другом се он огрте, и оде. Те ноћи јави му се у сну Господ Христос, огрнут у ону половину огртача његовог, и рече ангелима Својим: „Мартин је тек оглашен, и ево обуче ме својом одећом!" Изишавши из војске Мартин се одмах крсти, и крсти мајку своју. По том се замонаши у епархији св. Иларија Поатијског, и провођаше живот пун истинског подвига. Беше изванредно смирен, те му због смирења даде Бог обилати дар чудотворства, тако да и мртве васкрсаваше, и зле духове изгоњаше. На супрот његовој вољи би постављен за епископа у граду Гуру. После обилатог рада у винограду Господњем, после мучне борбе и са незнабошцима и са јеретицима аријанцима, св. Мартин предаде душу своју свету у руке Господу своме 397. год.

Преподобни Козма Мајумски (12.10.)

Родом из Јерусалима. Друг св. Јована Дамаскина, чији га родитељи узеше као сироче и васпиташе. Као монах помагао св. Дамаскину саставити Октоих. И сам је испевао много канона светитељима. Нарочитом красотом и дубином одликују му се канони на Лазареву Суботу, на Цвети, на Страсну Недељу. Био епископ у граду Мајуму, близу Газе Палестинске. Надживео св. Дамаскина и скончао у дубокој старости.

11. октобар 2010.

Преподобни Теофан Начертани (11.10.) †847.

Преподобни Теофан Начертани (11.10.)

Исповедник и писац канона. Рођен у Арабији од богатих и побожних родитеља. Са својим братом Теодором (27. дец.) замонашио се у манастиру Св. Саве Освештаног. Као врло образоване монахе пошаље их патријарх Јерусалимски Тома цару Лаву Јерменину, да образложе цару и одбране иконопоштовање. Цар опаки грдно намучи ову свету браћу, и баци их у тамницу. Доцнији цар иконоборац Теофил продужи их мучити; и да би их изложио подсмеху света нареди да се на њиховом лицу нацртају неке подругљиве речи. По свршетку иконоборства св. Теофан буде пуштен у слободу и ускоро посвећен за епископа. Мирно скончао 847. год. Страдао за иконе 25 година. Написао 145 канона. Одселио се у вечну радост Господа свога.

Преподобни мученик Теодор и Теофан Начертани (27.12.)

Рођена браћа, родом из Палестине, врло образовани у светској мудрости и у мудрости духовној. Монаси у обитељи Светог Саве Освећеног, потом и презвитери. Страдаше љуто за иконе у време три цара: Лава Јерменина, Михаила Валвоса и Теофила. Безумни Теофил својим рукама их туче, и нареди, те им се гвожђем нацрташе по лицу подсмешљиви стихови, због чега су и прозвати Начертани. Бачени у тамницу у граду Апамији Витинијској. Теодор ту сконча од мука и рана. Теофан ослобођен у време Теодора и Михаила, и постављен од патријарха Методија за митрополита никејског. Свети Теодор сконча 833. године. Ова дивна браћа пострадаше за Христа, и примише дивну награду од Христа у бесмртном царству светлости.

Преподобни мученик Зотик Сиропитатељ, хранитељ убогих (31.12.) †4. век

Знаменит по роду и по чину. Преселио се у Цариград, одбацио све светско од себе, и примио свештени чин. Основао дом за убоге, и у њему сме...