30. јун 2010.

Преподобни Георгије Иверски (30.6.) †1067.

Рођен у Иверији или Грузији 1014. године као сродник царева грузијских. Добио добро класично образовање у детињству, но срце га повукло духовном животу. Подвизавао се код чувеног духовника Георгија у гори Црној. Одбегао у Свету Гору, и наставио подвиг у манастиру Иверу. Постао игуманом иверским. Помоћу цара Константина Мономаха обновио Ивер и покрио цркву оловом. Тај оловни кров и до данас стоји. Превео на грузински језик Свето Писмо, Пролог и богослужбене књиге. Цар Баграт позове га у Грузију, да учи народ. Царски буде дочекан у својој домовини. Свуда је ходио и поучавао клир и народ. У старости пожели да сконча у Светој Гори, куда се и крене, но смрт га стигне у Цариграду 1067. године. Мошти му пренете у Ивер. Иако је умро 24. маја, Иверци празнују спомен његов 30. јуна сматрајући га равноапостолним.

Блажени Петар царевић (30.6.) †1290.

Пореклом Татарин, и синовац татарског цара Беркаја. Чу речи о спасењу од епископа Ростовског Кирила, и те речи му се прилепише за срце. А када још виде чудесно исцељење сина Беркајевог помоћу молитве епископа Кирила, он остави потајно Златну Орду и добеже у Ростов, где се крсти, и где свом душом и срцем предаде себе подвигу и изучавању вере благочестиве. Једном заноћи на обали језера, и у сну му се јавише апостоли Петар и Павле и наредише му, да сагради цркву у њихово име на самом том месту; још уз то добије од њих и потребан новац за ту сврху. Петар, заиста, сагради ту прекрасан храм, у коме се и сам под старост, после смрти своје супруге, замонаши. Мирно сконча у дубокој старости 29. јуна 1290. године а црква његова постане и остане манастиром, такозваним Петровским.

29. јун 2010.

Свети апостол Павле (29.6.)

Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћен у веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом и страдањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: "Не живим ја него Христос живи у мени", тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар.

Сабор светих славних и свехвалних апостола (30.6.)

Мада сваки од дванаест великих апостола има свој нарочити дан празновања у години, ипак је црква одредила овај дан као саборни празник свих укупно, и уз њих Павла. Ово су имена и ово су дани посебног празновања свете Дванаесторице: Петар - 29. јуна и 16. јануара; Андреј - 30. новембра; Јаков Зеведејев - 30. априла; Јован Богослов - 26. септембра и 8. маја; Филип -14. новембра; Вартоломеј - 11. јуна и 25. августа; Тома - 6. октобра; Матеј Јеванђелист - 16. новембра; Јаков Алфејев - 9. октобра; Тадеј (или Јуда Јаковљев) - 19. јуна; Симон Зилот - 10. маја; Матија - 9. августа; Павле - 29. јуна; Да поменемо још овде, како је који од ових најсветијих и најкориснијих људи у историји света скончао свој земни живот: Петар - распет наопако; Андреј - распет; Јаков Зеведејев - посечен; Јован Богослов - упокојио се чудесно; Филип - распет; Вартоломеј - распет, па одеран и посечен; Тома - избоден са пет копља; Матеј - огњем сажежен; Јаков Алфејев - распет; Тадеј - распет; Симон Зилот - распет; Матеј - каменован, па мртав посечен секиром; Павле - посечен.


28. јун 2010.

Преподобни Сенуфије Заставоносац (28.6.)

Велики испосник и чудотворац из Мисирске пустиње; савременик патријарха Теофила и цара Теодосија Великог. Назван Заставоносац зато што молитвама својим поможе једанпут цару Теодосију да одржи победу над непријатељском војском. Када га цар позва да дође у Цариград, он одговори да не може доћи, али му посла једну своју худу расу и штап. Пошавши у рат, цар обуче расу Сенуфијеву и узе штап. И врати се из рата победоносан.

Преподобни Павле Лекар (28.6.) †8. век

Родом Коринћанин. После школовања повуче се у манастир и постане инок. Велику борбу имаше с нечистим духом блуда. Па када га силом крсном отера од себе, али дух му устроји пакост на тај начин што напусти неку развратну жену да каже, да је родила дете с Павлом. Тада га јеретици извукоше из манастира, дадоше му дете у руке и тераху га по граду, да га свет пљује. А детету беше само неколико дана. Помоли се свети Павле приљежно Богу и рече народу: "Ево, нека само дете каже, ко му је отац!" И дете пружи руку из пелена, показа на неког ковача и рече: "Овај је мој отац, а не Павле монах!" Постидеше се противници Павлови, и Павлу Бог даде лечебну моћ велику, тако да кад стављаше руке своје на болеснике, болесници оздрављаху. У старости мирно се упокоји угодивши Богу животом својим на земљи. Живео у VIII веку.

27. јун 2010.

Света Јоана Мироносица (27.6.)

Жена Хузе, дворјанина Иродова. Када Ирод посече Јована Крститеља, он му баци главу на нечисто место. Јоана узе главу Крститељеву и погребе је чесно на Јелеонској гори, на имању Иродову. Тек у време Константина Великог та је глава обретена. Света Јоана спомиње се као присутна и при страдању и при васкрсењу Господа. Упокојила се мирно.

Свети Сампсон Странопримац (27.6.)

Овај светитељ рођен би од богатих и знаменитих родитеља у староме Риму, где изучи све светско знање тога времена, а посвети се нарочито науци лекарској. Беше Сампсон лекар милосрдан и безмездан, и даваше болесницима лекове и за тело и за душу, саветујући свакога да испуњава прописе вере хришћанске. Потом се пресели у Цариград, где живљаше у једном маленом дому, из кога расипаше на све стране, као сунце зраке светлости, милостињу, утеху, савет, наду, лек и, уопште, помоћ беспомоћним, и духовну и телесну. Чу патријарх за високе врлине овога човека и рукоположи га за свештеника. У то време разболи се цар Јустинијан Велики, и болест његова, по уверавању свих лекара, беше неисцелива. Тада се цар помоли Богу, с великим усрђем, и Бог му откри у сну, да ће га Сампсон исцелити. И заиста, када цар сазнаде за Сампсона, дозва га у свој двор, и само што старац стави своју руку на болно место, цар оздрави. Па кад му цар нуђаше големо благо за то, Сампсон се захвали и не хте ништа примити говорећи цару: "О царе, имадох ја и злата и сребра и осталог имања, но све оставих ради Христа, да бих добио вечна блага небеска". Но кад цар настојаваше да му нешто учини, Сампсон свети замоли цара, да му сазида један дом за убоге. У томе дому Сампсон је служио убогим као родитељ деци својој. Милост према убогим и немоћним била му је као природна. Најзад овај свети човек, сав испуњен силом и добротом небеском, упокоји се мирно 27. јуна 530. године и би сахрањен у цркви светог мученика Мокија, његовог сродника. По упокојењу своме Сампсон се више пута јављао онима који су га на помоћ призивали.

Свети Севир, презвитер (27.6.)

Живео у средњој Италији. Муж необичне светости. Једном позван беше да исповеди и причести самртника, но он задоцни радећи у винограду. У томе стиже му вест, да је болесник умро. Сав устрашен, као да је он убица онога човека, поче горко плакати над мртвацем. И по његовој усрдној молитви Бог оживе мртваца. Тада га Север исповеди и причести и приготови за хришћански растанак с овим светом. Осмога дана онај човек поново умре.

26. јун 2010.

Преподобни Давид Солунски (26.6.) †540.

Преподобни Давид (26.6.)

Родом Солуњанин. Најпре се подвизавао близу Солуна у једној колиби, направљеној под бадемовим дрветом. Доцније продужио подвиг свој у Тесалији. Толико се очистио постом, молитвом и бдењем, да се удостојио примити велику благодат од Бога. Једном је узео жара на руку, метнуо тамјан, и окадио цара, без икакве повреде руке своје. Видећи то, цар му се поклони до земље. Многобројним чудесима својим задивио је људе. Упокојио се мирно, и преселио у блажену вечност 540. године.


25. јун 2010.

Преподобни Дионисије (25.6.)

Ктитор манастира Светог Јована (Дионисијата) на Атону. Родом из Корице у Албанији. Његов старији брат Теодосије удаљи се у Свету Гору, где временом постане игуманом манастира Филотеја. Када одрасте, свети Дионисије дође своме брату у Филотеј, и овај га замонаши. По Промислу Божјем Теодосије, бавећи се једном манастирским послом у Цариграду, би изабран и посвећен за митрополита у Трапезунт. Дионисију пак почне се јављати нека чудна светлост сваке ноћи на оном месту, где он доцније подигне обитељ светог Јована Претече. Објаснивши појаву те светлости као знак с неба, да ту треба да подигне манастир, Дионисије оде у Трапезунт своме брату и цару Алексију Комнену, да поиште помоћ. Цар му да и новац и повељу, која се и сад чува у манастиру. Године 1380. основа Дионисије обитељ светог Јована Претече. Но када једном разбојници морски опљачкаше обитељ, оде Дионисије поново у Трапезунт, и тамо сконча живот, у седамдесет другој години свога живота. А манастир Дионисијат и до данас напредује и цвета. У том манастиру налази се икона Пресвете Богородице, названа Похвала, коју је цар Алексије Комнен даровао Дионисију. По предању, пред том је иконом први пут читан Акатист Богородици, састављен патријархом Сергијем.

Преподобна мученица Февронија Нисибиска (25.6.) †310.

Преподобна мученица Февронија (25.6.)

Кћи сенатора Просфора из Рима. Да би избегла брак са смртним човеком, она себе обручи Христу и замонаши се на Истоку у земљи Асирској, у манастиру, где њена тетка, Вриена, беше игуманија. Лисимах, син некога великаша, имаше жељу да се ожени Февронијом, но како цар Диоклецијан подозреваше у њему потајног хришћанина, посла га на Исток, са Селином, стрицем његовим, да хвата и убија хришћане. Суров беше Селин као звер, и свуда без поштеде истребљиваше хришћане. Лисимах, напротив, где год могаше штеђаше хришћане и склањаше их од свога звероподобног стрица. Направивши пустош од хришћана у Палмири, Селин дође у град Сивапољ, близу ког беше манастир девички са педесет испосница, међу којима и Февронија. Иако јој беше тек двадесет година, Февронију поштоваху и у манастиру и у граду због велике кротости, мудрости и уздржљивости. У том манастиру држаше се правило блажене Платониде, раније игуманије, да се сваки дан петка проводи само у молитвама и читању свештених књига, без икаква другог рада. Вриена беше одредила Февронију да чита сестрама свештене књиге, и то стојећи скривена иза завесе, да се нико не би замаивао и пленио красотом лица њенога. Чувши Селин за Февронију, нареди да му је доведу. Па кад се света девица не хте одрећи Христа и пристати на брак са смртним човеком, он нареди да је шибају, потом да јој зубе избију, потом да јој одсеку руке, па прси, па ноге, и најзад да је посеку мачем. Али мучитеља - тога истог дана снађе страшна казна Божја: бес уђе у њега, и обузе га неки самртни ужас; у том ужасу он удари главом о мермерни стуб и паде мртав. Лисимах нареди да се тело Февронијино сабере и однесе у манастир, где буде чесно сахрањено, а он се са многим другим војницима крсти. Од моштију свете Февроније биваху многа исцељења, а и она се јављаше у дан празника њеног и стајаше на свом уобичајеном месту међу сестрама, и све сестре гледаху је са страхом и радошћу. Чесно пострада света Февронија и пресели се у вечно блаженство 310. а 363. године мошти њене буду пренете у Цариград.

24. јун 2010.

Свети Никита, епископ ремесијански (24.6.) †5. век

Друг и врсник светог Павлина Нолског (в. 23. јануар). Изгледа да је био Словен, и као такав да је проповедао Јеванђеље међу Словенима у области нишко-пиротској. Какву је промену учинио свети Никита међу Словенима, најбоље показује песма, коју је свети Павлин спевао Никити: "Каква промена! И како срећна! Дотле непроходне и крваве горе скривају сада разбојнике, обраћене у монахе, питомце мира. Где беху обичаји зверова, тамо је сад лик ангела. Праведник се скрива у пећини, где је раније становао злотвор". Столица светог Никите био је град Ремесијан, под којим неки разумеју Пирот. Поред своје мисионарске службе свети Никита је написао и неколико књига, као шест књига о вери, књигу о палој девојци (која је многе побудила на покајање). Упокојио се свети Никита у V веку.

Свети мученуци Орентије, Фарнакије, Ерос, Фирмос, Фирмин, Кириак и Лонгин (24.6.)

Рођена браћа. Беху римски војници у време цара Максимијана. Када Римљани ратоваху против Скита за Дунавом, свети Орентије изађе на мегдан скитском голијату Мароту и уби га. Због тога сва римска војска приношаше жртве боговима, али Орентије са браћом изјави, да су они хришћани и да не могу приносити жртве глувим и немим идолима. Без обзира на њихове војничке заслуге, беху осуђени на прогонство у Каспијске пределе, но успут свих 7, један за другим, од глади и мука скончаше свој живот и преселише се у Царство Христово.

23. јун 2010.

Повест о покајању Теофила (23.6.)

Овај из зависти према епископу предаде душу ђаволу и одрече се написмено Христа и Богородице. Но потом Теофил се горко покаја, исплака опроштење од Свете Пречисте после четрдесетодневног поста и сузних молитава, прими натраг написану хартију, коју беше ђаволу дао, и јавно исповеди свој грех у цркви пред епископом и народом. И када му епископ изрече опроштај и причести га, Теофилу се засја лице као сунце. Ево примера како милостиви Бог не само прашта грехе правим покајницима, него их и у светитеље увршћује.

Свети мученици Евстохије, Гај и други с њима (23.6.)

Би Евстохије жрец идолски у време цара Максимијана, па видећи јунаштво хришћанских мученика, одбаци незнабоштво и крсти се. Крсти га сам епископ антиохијски Евдоксије. После тога Евстохије постепено преведе своју родбину у хришћанство. Његов сродник Гај крсти се заједно са три отрока: Провом, Лолијем и Урбаном. Сви ови, и још други уз њих, беху изведени пред суд, мучени и посечени због вере у Христа Господа у Листри. Душе њихове преселише се у бесмртно Царство Христово.

Света мученица Агрипина (23.6.) †275.

Агрипина света беше рођена и васпитана у Риму. Од самог детињства вежбала се да живи по јеванђелски, одгонећи од свога срца смрад страсти и налевајући срце своје благоухањем девичке чистоте, девствености и целомудрености. Обручена беше Христу Господу, и као невеста Христова пострада у време цара Валеријана. Претрпе бијење штаповима, све док јој кости скрушише. Ангел Божји јави јој се и укрепи је. При новим мукама предаде дух свој Богу. Њене другарице: Васа, Пауна и Агатоника пренеше мошти њене на острво Сицилију, и тамо их чесно сахранише. Ту се доцније подиже црква у име свете Агрипине. Он њених моштију биваху чудеса безбројна. Силом њених моштију чак и Агарјани беху враћени од града, где те мошти почиваху. Упокојила се и славом увенчала 275. године.

22. јун 2010.

Свети мученик Зинон и Зина (22.6.)

Свети Зинон беше официр римски у граду Филаделфији Арабијској. А Зина му беше слуга. Када у време цара Максимијана наста гоњење хришћана, усуди се свети Зинон те изађе пред војводу Максима, исповеди своју веру у једнога живога Бога, и посаветова Максима, да се и он мане мртвих идола и да прими једину истиниту веру. Наљути се војвода, па баци Зинона у тамницу. А када верни Зина посети свога господара у тамници, то и он би ухваћен и ухапшен. Затим обојица беху мучени за Христа и најзад бачени у огањ, у који насуше незнабошци уља. Душе њихове увенчаше се венцима у царству Христовом, а телесни остаци бише сахрањени у цркви светог Георгија у месту званом Кипарисион.

Свештеномученик Јевсевије, епископ самосатски (22.6.) †379.

Велики изобличитељ аријанства. Када се упразни престо антиохијски, његовим настојањем би изабран Мелетије за патријарха, Мелетије, велико светило цркве, који се по смрти удостојио велике похвале од стране светог Јована Златоуста. Но аријанци брзо изгнају овога Мелетија из Антиохије. Када умре зли син Константинов, Констанције, зацари се један гори од њега, Јулијан Одступник. У време гоњења хришћана од стране Јулијанове, свети Јевсевије скиде са себе свештеничке расе а обуче се у војничко одело, те под видом војника обилазаше гоњене цркве по Сирији, Финикији и Палестини, свуда утврђујући веру православну и постављајући потребне јереје и ђаконе и остале клирике, а понегде и епископе. По шумној погибељи Јулијановој свети Јевсевије усаветова Мелетија те сазва сабор у Антиохији 361. године, на коме беху двадесет седам архијереја, на коме се још једном више осуди аријанска јерес а провозгласи вера православна онако како беше изражена на I васељенском сабору. Поред Мелетија и Јевсевија на овом Сабору нарочито је падао у очи свети Пелагије Лаодикијски, чувени девственик и подвижник. Тај Сабор беше у време благочестивог цара Јовиниана. Но овај цар убрзо умре, а зацари се зли Валент, с којим дође опет гоњење на Православље. Свети Мелетије би прогнан у Јерменију, Јевсевије у Тракију, а Пелагије у Арабију. После Валента зацари се цар Грацијан, који даде слободу Цркви а заточене архијереје поврати на њихова места. Тако се вратише: Мелетије у Антохију, Јевсевије у Самосат, а Пелагије у Лаодикију. У то време многе епархије и парохије беху удове, те Јевсевије ревносно хиташе да нађе и народу да законите пастире. Но када он дође са изабраним епископом Марином у град Долихин, да би новога архијереја устоличио и јерес аријевску, која у том граду беше силна, изобличио, неки фанатички јеретик баци с крова ћерамиду на Јевсевијеву главу и рани га опасно, од које ране овај велики ревнитељ Православља, светитељ и мученик, умре, да вечно живи у рајском блаженству. Пострада 379. године.

Преподобна Анастасија, мајка Светог Саве (22.6.) †1200.

Супруга Стефана Немање. Мајка Вукана, Стефана и Растка. Замонашила се 1196. године и добила монашко име Анастасија. Њено крштено име је Ана. Упокојила се 21. јуна 1200. године. Сахрањена је у припрати манастира Студенице. Њене мошти почивају у манастиру Студеници. Пре неколико година ђакон Војислав Билбија је израдио диван саркофаг у коме се сада налазе њене мошти.

21. јун 2010.

Свети мученик Арчил II, цар грузињски (21.6.) †744.

Беше син цара Стефана а унук великог цара грузинског Вахтанга. Велики хришћанин и заштитник Хришћанства цар Арчил би мучен од муслимана и посечен за Христа 20. марта 744. године. А њему беше осамдесет година када пострада за Господа и пресели се у блажену вечност.

Свети мученик Луарсаб II, књаз карталински у Грузији (21.6.) †1622.

И отац му, Георгије X, пострада због вере и би отрован од персијског шаха. Луарсаб пак би бачен у неку тамницу, близу Шираса, у којој протамнова седам година. Тада, по наредби шаха Абаса I, би обешен у тамници са двојицом слугу, 21. јуна 1622. године. На његовом гробу виђена беше светлост небеска.

Преподобни Јулије и Јулијан (21.6.)

Рођена браћа из грчке области Мирмидоније. Одмалена васпитани у хришћанству, са заветом да ће живети увек у девству и служити цркви. Јулије беше презвитер а Јулијан ђакон. Од цара Теодосија Млађег издејствују грамату, да могу по целом царству рушити кумире и зидати цркве хришћанске. Као два апостола ова два брата обраћаху нехришћане у хришћане по Истоку и Западу, и зидаху цркве. Сазидаше стотину цркава за живота свога. Упокојили се мирно у господу близу Медиолана. Житељи Медиолана призивају светог Јулија у помоћ против вукова.

Свети мученик Јулијан Тарсијски (21.6.)

Свети мученик Јулијан Тарсанин (21.6.)

Благородног, сенаторског порекла; живео у Тарску Киликијском, пострадао у време Диоклецијаново. Иако му беше тек осамнаест година од рођења када би подвргнут истјазавању за веру, свети Јулијан беше већ довољно васпитан и утврђен у хришћанском благочешћу. Целу годину водао га је намесник царски за собом из града у град, све мучећи га и све наговарајући, да се одрекне Христа. Мајка Јулијанова следоваше издалека своме сину. Када је намесник ухвати и посла да усаветује свога сина, да се одрекне Христа, она три дана говораше у тамници своме сину супротне савете, учећи га и храбрећи да не клоне духом, но да с благодарношћу Богу и смелошћу иде на смрт. Мучитељи зашију тада Јулијана у врећу с песком и са скорпијама и змијама, па баце у море, а и мајка Јулијанова умре на мукама. Мошти његове избаце таласи на обалу, и верни пренесу их у Александрију и чесно сахране 290. године. Доцније те мошти буду пренете у Антиохију. Сам свети Јован Златоуст доцније држао је похвалну реч светом мученику Јулијану. "Из уста мученика", рекао је Златоуст, "исходио је свети глас, и заједно с гласом изливала се светлост јаснија од сунчаних зрака". И још: "Узми кога било, сумашедшег и бесног, и приведи овоме светоме гробу, где су мошти мученикове, и видећеш, како ће он (демон) непремено искочити и побећи као од палећег жара". Из ових речи јасно је, како су се многобројна чудеса морала дешавати на гробу светог Јулијана.

20. јун 2010.

Свети Левкије, епископ врунтисиопољски, у Италији (20.6.) †5. век

Свети Левкије, епископ врунтисиопољски, у Италији. Рођен у Александрији и рано ступио у манастир. Удостојио се великих откровења и моћне благодати, тако да је и мртве васкрсавао и демоне из људи изгонио. Био најпре епископ у Александрији, па по заповести с неба пређе у Италију у незнабожачки град Врунтисиопољ, који сав покрсти и у коме сагради храм Богоматери. По многом и успешном труду преселио се у вечност у време цара Теодосија II, у V веку.

Блажени Студије (20.6.)

Знаменити патриције и конзул у Цариграду. Основао близу Златних Врата цркву светог Јована Претече и манастир, прозват по њему Студијски. Овај манастир је постао знаменит по многим славним мужевима, духовницима, подвижницима и за веру страдалницима, од којих је најпознатији свети Теодор Студит. Латински крстоносци разорили су ову обитељ 1204. године, но обнови је цар Константин Палеолог Порфирородни 1293. године. На том месту сада се налази турска џамија.

Свети Калист I, патријарх цариградски (20.6.) †1368.

Као ученик Григорија Синаита подвизавао се на Атону у скиту Магулу код Филотејског манастира пуних двадесет осам година. Ту је он саградио доцније обитељ светог Маманта. Буде изабран за патријарха цариградског 1350. године. После четири године удаљи се с престола патријаршког поново у Свету Гору. Но у време цара Јована Палеолога поново буде враћен на престо, где као патријарх остане до смрти. Упокојио се 1368. године на путу са Серез, куда је ходио царици српској Јелени, да иште помоћ против Турака. У друштву са Игњатијем саставио красно руководство за подвижнике. Осим тога написао житије светог Григорија Синаита и светог Теодосија Трновског, као и многобројне беседе. Интересантно је споменути, како је свети Максим Капсокаливит прорекао смрт патријарху Калисту. На путу за Србију Калист удари на Свету Гору. Видећи га, свети Максим рече: "Овај старац неће више видети своје пастве, јер позади њега чује се надгробно пјеније: блажени непорочни в пути".

Свети мученици Аристокл, Димитријан и Атанасије (20.6.) †306.

Аристокл би свештеник саборне цркве у граду Тамасу на Кипру и провођаше богоугодан живот. Због његове велике ревности к вери удостоји се гласа с неба, да иде у Саламину Кипарску и прими венац мучеништва. Њему се придружише Димитријан ђакон и Атанасије чтец. Дошавши у Саламину, ови Божји људи почеше проповедати Христа. Незнабошци их ухвате и после истјазања Аристокла мачем посеку, а Димитријана и Атанасија у огњу спале 306. године.

Свештеномученик Методије, епископ патарски (20.6.) †311.

Из млада се посветио подвигу и као град на гори био виђен и позван на епископство у граду Патари Ликијској. Учен и красноречив архијереј, Методије је писао против јереси Оригенове. Његове "богодухновене речи као муња засијаше по свему свету". Незнабошци се дигоше на њега, мучише га и посекоше у Халкиди Сиријској 311. године.

19. јун 2010.

Преподобни Пајсије Велики (19.6.) †400.

Мисирац по рођењу и језику. По једном виђењу у сну мајка га заветова Богу на службу. Као младић дође преподобни Памбу, и овај га прими за ученика и за саученика преподобног Јовану Колову, који и описа житије Пајсијево. На радост свом духовном оцу Пајсије прилагаше труд к труду, и подвиг к подвигу. Више пута јављао му се пророк Јеремија, кога је он нарочито волео и чешће читао; јављали су му се чешће и ангели Божји, па и сам Господ Христос. "Мир теби, возљубљени угодниче мој!" рекао му је Господ Христос. По великој благодати од Бога Пајсије је имао нарочити дар уздржавања од јела. Често није окушао хлеб по петнаест дана, још чешће по недељу дана, а једном је, по сведоџби Јована Колова, седамдесет дана проживео не окусивши ништа. Имао је велику борбу са духовима злобе, који су му се јављали понекад онакви какви и јесу а понекад у виду ангела светлих. Но благодатни слуга Божји није се дао никад обманути и прелестити. Био је прозорљивац и чудотворац знаменит по свему Мисиру. Преселио се у вечност 400. године. Преподобни Исидор Пелусиот пренео његове мошти у своју обитељ, и чесно их сахранио.

Свети мученик Зосим (19.6.) †116.

Војник римски у време цара Трајана. Храбро исповедао своју веру у Христа Господа, због чега је претрпео љуте муке. Усред мука чуо глас с неба: "Мужај се, Зосиме, и крсти се. Ја сам с тобом!" Ангели Божји јављали му се у тамници. После многих мучења секиром посечен 116. године.

Свети апостол Јуда (19.6.)

Један од Дванаесторице. Син Јосифов и Саломин, а брат Јакова, брата Господњег. Са Саломом, ћерком Ангеја, сина Варахина Захаријана, имађаше Јосиф дрводеља четири сина: Јакова, Јосију, Симона и Јуду. Овај Јуда назива се понекад Јуда Јаковљев, по знаменитијем од себе брату своме Јакову. Своју посланицу свети Јуда почиње овако: "Јуда слуга Исуса Христа, брат Јаковљев" (Јд 1, 1). И ако се и он могаше назвати братом Господњим колико и Јаков, он то не чињаше из смирења и стида, јер у почетку он не вероваше Христу Господу; и када старац Јосиф пред смрт хтеде и Исусу дати део имања као и осталој деци својој, сви се томе успротивише па и Јуда, само Јаков драговољно одели део од свога дела и намени га Исусу. Још се Јуда назива Левијем и Тадејем. Има још један Тадеј, од Седамдесеторице апостола (в. 21. август), но овај Тадеј, или Јуда, био је један од великих апостола. Проповедао је Јеванђеље по Јудеји, Самарији, Галилеји, Идумеји, Сирији, Арабији, Месопотамији и Јерменији. У Едеси, граду Авгаровом, допунио је проповед онога другога Тадеја. Када проповедаше у пределима око Арарата, би ухваћен од незнабожаца, распет на крст и стрелама убијен, да вечно царује у царству Христовом.

18. јун 2010.

Свети мученици Леонтије, Ипатије и Теодул (18.6.) †73.

Свети мученик Леонтије (18.6.)

Био војвода римски у финикијском граду Триполису, у време цара Веспазијана. Родом из Јеладе, "великотелесан узрастом, снажан, крепак и храбар у биткама". Царски намесник Адријан посла један одред војске, да ухвате Леонтија, јер овај Адријан беше јаросни противник и гонитељ хришћана. Старешина тога одреда, Ипатије, разболе се успут од љуте трескавице, због чега одред мораше да успори свој ход. Једне ноћи јави се ангел Божји Ипатију и рече му: "Ако хоћеш здрав да будеш, узвикни трипут попут небеса са свима твојим војницима: Боже Леонтијев, помози ми!" Своје виђење саопшти Ипатије друговима својим, и сви једногласно узвикнуше како ангел посаветова, и Ипатије наједанпут оздрави. Ово чудо задиви све, а нарочито некога Теодула. Тада Ипатије и Теодул пођу напред, пре осталих војника, да нађу војводу Леонтија. Леонтије их прими лепо и угости. А када им изложи своју веру у Христа, њихова се срца разгореше љубављу ка Христу, и у томе часу облак светао спусти се на Ипатија и Теодула, и из облака паде роса на њих. То сам Дух Божји крштаваше ове обраћене душе, а свети Леонтије у том часу изговори речи: "У име Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа". Опаки Адријан сазнавши да су и Ипатије и Теодул постали хришћани, нареди да их без поштеде бију, а потом да им главе секиром одсеку. Тако скончаше ова два духовна чеда Леонтијева. Тада Адријан наложи љута истјазања на Леонтија, но Леонтије оста непоколебљив у вери својој светој. Цело му тело ранама покрише, но он се приљежно Богу мољаше, да га не остави. Усред најљућих мука јави му се ангел Господњи и охрабри га и утеши. Најзад повалише мученика по земљи, и бише га дотле докле не предаде дух свој Богу. Страдање свети Леонтија гледао је својим очима неки кир Нотарије, који је то све и записао на оловним плочама, и плоче положио у гроб мученика. Чесно пострада свети Леонтије 73. године.

Преподобни Леонтије прозорљиви (18.6.) †1605.

Пореклом Грк из Пелопонеза. Подвизавао се у манастиру Дионисијату шездесет година и преставио се 1605. године будући осамдесет пет година од рођења. За овога светитеља каже се, да је само једном ушао у манастир и само једном изишао из манастира за пуних шездесет година. Наиме, ушао је онда када је први пут ступио у манастир Дионисијат, а изашао је онда када су га мртва изнели да сахране. Имао је чудесан дар прозорљивости и прорицања, а по смрти из његових моштију потекло је миро.

17. јун 2010.

Преподобни Пиор, отшелник нитријски (17.6.) †4. век

Загрејан љубављу према Богу Пиор се рано одрекао света и удаљио у пустињу Мисирску, где се херојски подвизавао. За њега кажу, да никад није седао за трпезу да једе, него је увек јео стојећи и послујући. Кад су га питали зашто он тако чини, одговори свети Пиор: "Нећу да се занимам једењем као послом него као узгредицом". Када су га позвали у савет да се суди неки брат, који беше нешто згрешио, он дође носећи на леђима једну врећу песка а на прсима једну малу кесу песка. Упитан, шта му то значи, одговори светитељ: "Врећа песка на леђима - то су моји греси, које ја не видим, а кеса песка - то су греси мога брата, које ја треба да судим". Сва братија се тада постиде и узвикну: "То је пут спасења!" Живео је сто година и упокојио се у Господу у IV веку.

Свети мученици Мануил, Савел и Исмаил (17.6.)

Браћа рођена, Персијанци, од оца незнабошца и мајке хришћанке. Васпитани у духу хришћанском и крштени. И као хришћани беху високи чиновници код цара Аламундара. Послати цару Јулијану Одступнику да воде преговоре и утврде мир међу царством Персијским и Грчко-римским. Цар Одступник приреди некакву светковину идолима у Халкидону. На тој светковини цар са својим велможама приносио је жртве идолима. Персијски изасланици су одсуствовали са те светковине. Цар их призове и нареди им, да и они узму учешћа у светковини и принесу жртве боговима. Онда они изјаве, да су они страни поданици, да су дошли као изасланици цара персијског ради успостављања мира међу два царства, а не због чега другог; да су хришћани, и да сматрају недостојним клањати се мртвим идолима и приносити им жртве. Цар се разјари и баци их у тамницу. Сутрадан их изведе поново и почне се с њима препирати о вери, но света браћа била су неодољива и непоколебљива. Тада их привезаше за дрвеће наге и удараху их, и стругаху железним четкама. За све време мучења они се мољаху Богу с благодардношћу за муке: "О слатки Исусе, ове су нам муке слатке због љубави Твоје!" Ангел Божји јави им се, утеши их и одузе им сваки бол. Насупрот свима међународним односима опаки цар Јулијан најзад изрече пресуду, да се ова три брата мачем посеку. Када их посекоше, би земљотрес велики, земља се расцепи и прими тела светих мученика у себе, да их незнабошци не би сажегли по наређењу царевом. Тела мученика потом земља изврже, да би их хришћани нашли и чесно сахранили. Чувши цар персијски, како нечовечно Јулијан предаде смрти његове делегате, спреми војску против њега. А Јулијан пође на царство Персијско уверен у своју победу. Но би потучен до ногу, и сам погибе са срамом, на радост и смех целога света.

16. јун 2010.

Свети мученици Тигрије и Евтропије (16.6.)

Ова двојица беху из клира светог Јована Златоуста. Када Златоуста злобни људи протераше из Цариграда, запали се саборна црква, а пламен од ње диже се и паде на куће гонитеља овога светила Цркве. Народ је у томе видео прст Божји, док су непријатељи Златоустови тај пожар приписали њиховим приврженицима. Многи од ових људи пострадаше због тога, међу њима и Тигрије презвитер и Евтропије чтец. Градски началник, неки некрштени Грк Оптат, с нарочитом злобом диже хајку на златоустовце. Тигрије у младости беше роб некога богаташа, који га ушкопи. Ослободивши се ропства, он се сав предаде на службу цркви, и у тој служби светљаше као сјајна луча. Тога "кротког, смиреног, милостивог и гостољубивог" човека Оптат стави на велике муке, па га онда посла на заточење у Месопотамију, где у тамници и сконча. Евтропије, девственик од рођења, чист, непорочан и незлобив, би бијен воловским жилама и штаповима, и најзад обешен. Када хришћани понеше тело његово да погребу, чу се у ваздуху слатко ангелско појање.

Свети Тихон, епископ аматунтски (16.6.) †425.

Чудотворац. По смрти блаженог Мемнонија би Тихон изабран једногласно за епископа, а посвећен славним Епифанијем, на епархију Аматунтску. Чистота живота његова и ревност к Православљу препоручише га за овај чин. У то време још беше незнабожаца на острву Кипру. И свети Тихон подузе се с апостолском ревношћу да обраћа неверне у верне. И имађаше он у томе великог успеха. После дугог труда у винограду Господњем пресели се у блажену вечност, око 425. године. Чудотворцем је назват због многих чудеса која је за живота учинио. Отац му је био хлебар. Кад год би га отац оставио у дућану, он би раздавао хлеб сиромасима бесплатно. Једном га укори отац због тога, а он се помоли Богу, и житница њихова напуни се жита тако да с муком врата отворише. Други пут је, опет, посадио сухо шибље од лозе, и лоза је озеленела и у своје време плод донела.

15. јун 2010.

Свети мученик Лазар, кнез српски (15.6.) †1389.

Један од великаша српских, који су владали царством српским после цара Душана. По смрти цара Уроша Лазар би крунисан од патријарха Јефрема за цара српског. Слао изасланство у Цариград, са монахом Исаијом да моли да се скине анатема са народа српског. Борио се против силе турске у неколико махова. Најзад сукоби се на Косову пољу 1389. године 15. јуна са турским царем Амуратом, где буде посечен. Тело му пренето и сахрањено у његовој задужбини Раваници код Ћуприје, а доцније пренето одатле у Раваницу Сремску, одакле је за време Другог светског рата (1942. године.) пренето у Београд и положено у Саборну цркву, где и данас нетљено почива и пружа утехе и исцелење свима онима који му се молитвом обраћају. Обновио Хиландар и Горњак; подигао Раваницу и Лазарицу; био ктитором манастира руског Пантелејмона као и многих других цркава и манастира. (Сада његове свете мошти почивају у манастиру Раваници).

 

Преподобни мученик Дула (15.6.)

Живео светим животом у једном манастиру у Мисиру. Неки његов сабрат из зависти оклевета га за светотатство, крађу црквених ствари. Невином Дули свуку расу и предаду га кнезу на осуду. Кнез нареди те га шибаху, и хтеде му руке одсећи, сходно закону за таква недела, но у том се онај сабрат раскаје и објави невиност Дулину. Повраћен у манастир после двадесет година изгнања и унижења, он трећег дана упокоји се у Господу. Тело његово чудесно ишчезне.

Свети мученици Вит, Модест и Крискентија (15.6.)

Свети Вит рођен је у Сицилији, од славних но неверних родитеља. Модест му је био учитељ а Крискентија дадиља. Свети Вит рано се крстио и већ у дванаестој години пошао на подвиг велики. Ангели му се јављали, и руководили га и крепили у подвигу, а и сам он био је светао и красан као ангел Божји. Судији, који га је тукао, осуши се рука, и он му молитвом руку исцели. Отац му ослепи видећи у његовој соби дванаест светих ангела "којима очи беху као звезде, а лица као муње". Но Вит му молитвом поврати вид. Када га отац хтеде убити, ангел му се јави и преведе га, заједно са Модестом и Крискентијом у Ликанију, на обалу реке Силар. И ту свети Вит показа многа чудеса над болним и сумашедшим. На позив цара Диоклецијана оде у Рим где изгна злог духа из сина царева, за што га цар не награди него, напротив, љуто намучи, јер се не хте поклонити глупим идолима. Но од свих мука избави га Господ и Својом невидљивом руком пренесе поново у Луканију, где се и он и Модест и Крискентија представише Господу. Мошти светог Вита налазе се у Прагу.

Свети пророк Амос (15.6.) †8. век пне

Рођен у селу Текуји близу Витлејема. Прост пореклом и животом, Амос је био чувар свиња богаташа јерусалимских. Но Бог који не гледа ко је ко по спољашњости него по чистоти срца, и који је и Мојсеја и Давида узео од оваца и поставио их за вође народа, изабрао је овога Амоса за свог пророка. Он је изобличавао цара Озију и његове жречеве за идолопоклонство, и одвраћао је народ од клањања златним јуницама у Ветиљу учећи га да се клања Богу јединоме и живоме. Кад га је главни жрец Амасија гонио, он прорекне, да ће Асирци покорити Израиљ, да ће посећи цара и синове Амасијине, и да ће Амасијину жену на очи његове војници асирски блудом оскврнити зато што је и Амасија завео народ на блуђење с идолима. Све се ово потом и збило. Син жречев удари пророка штапом по челу тако силно, да он падне. Једва жив буде донесен у своје село Текују, где испусти своју свету душу. Живео је у VIII веку пре Христа. (Видети Стари Завет, Књига пророка Амоса.)


Блажени Августин, епископ ипонски (15.6.) †430.

Благодарећи саветима, сузама и молитвама мајке му Монике обраћен из незнабоштва у Хришћанство. Велики учитељ цркве и утицајан писац, с извесним неодобреним крајностима у учењу. Тридесет пет година прослављао Господа као епископ ипонски, и свега на земљи поживео седамдесет шест година (354-430).

Свети Јефрем, патријарх српски (15.6.) †1400.

Као син једнога свештеника одмалена тежио за духовним и подвижничким животом. Одбегао у Свету Гору, када су родитељи хтели да га жене. Доцније се вратио и подвизавао се у Ибарској клисури и Дечанима. Када наста многоначелије и борба о првенство у држави, па нажалост и у цркви, Сабор изабра Јефрема за патријарха на место упокојеног Саве 1375. године. Када му је саопштен избор, он се горко заплакао, но није се могао отказати. Он је венчао кнеза Лазара за цара 1382. године, отказао се престола и предао га Спиридону, а он се опет повукао у пустињу; но по смрти Спиридоновој, 1388. године, умоли га цар Лазар те се поново прими дужности. Управљао Српском црквом у тешко време Косовске пропасти и доцније до 1400. године, када сконча, у осамдесет осмој години свога живота, и пресели се ка Господу, кога је љубио. Мошти му почивају у манастиру у Пећи.

Сабор светих српских Просветитеља и Учитеља (30.8.)

Овога дана спомињу се не сви српски светитељи уопште него само неколико архиепископа и патријараха, и то Св. Сава, први српски архиепископ, назван равноапостолним; Арсеније, наследник Св. Саве, велики јерарх и чудотворац; Сава II, син првовенчаног краља Стефана, живео у Јерусалиму подуже време, назива се „сличан Мојсеју у кротости (Србљак)"; Никодим, подвизавао се у Св. Гори и био игуман Хилендарски, по том архиепископ „све српске и поморске земље"; Јоаникије, најпре архиепископ а од 1346 год. патријарх, преминуо, 1349 год; Јефрем, подвижник, изабран преко своје воље за патријарха у време кнеза Лазара 1376 год, и крунисао Лазара, по том се отказао престола патријаршеског и повукао се у самоћу; Спиридон, наследник Јефремов, скончао 1388 год; Макарије обновио многе старе задужбине, штампао црквене књиге у Скадру, Венецији, Београду и на другим местима, подигао чувену трпезарију при Пећском манастиру, и много урадио на унапређењу цркве уз припомоћ свога брата, великог везира Мехмеда Соколовића, упокојио се 1574 год; Гаврил, по роду племић од Рајића, учествовао на Московском сабору при патријарху Никону, због чега буде од Турака истјазаван за велеиздају и обешен 1656 год. Уз ове још се помињу Јевстатије, Јаков, Данило, Сава III, Григорије, Јован, Максим и Никон. Многи од њих подвизавали су се у Св. Гори, но сви беху „раби блази и вeрни, добри же дeлателïе винограда Господня".



14. јун 2010.

Преподобни Нифонт (14.6.) †1330.

Рођен у области Аргирокастра у селу Лукову од оца свештеника. Од младости вукла га жеља самоћи и молитви. Та га жеља најзад доведе и у Свету Гору, где се подвизавао најпре у пештери светог Петра Атонског а потом у пустињи свете Ане. Није хтео ни хлеб јести, него се хранио травом и корењем. Неки завидљивци оптуже га као да се он гнуша хлеба, од чега се он лако и брзо оправда. Најзад се здружи са светим Максимом на Капсокаливи. Због своје искрене љубави према Богу Нифонт буде обдарен од Бога даром чудотворства и прозорљивости. Исцељивао је болесне молитвом и помазањем уљем, а прозирао је у догађаје који се се збили и који ће се збити. Прорекао за себе да ће умрети уз Петров пост. И кад је освануо дан његовог упокојења, он рекне братији око себе: "Не плачите него радујте се, јер ћете у мени имати молитвеника пред Богом за спасење ваше". Најзад рече: "Време је да идем!" И предаде свету душу своју Богу 14. јуна 1330. године.

Свети Јован, митрополит евхаитски (14.6.) †1100.

Прозван Маврон. Врло образован но у исто време и духован муж. Тек у старости при цару Алексију Комнену, постане митрополитом евхаитским. Прослављен нарочито тиме, што су му се јавили свети Василије, Григорије Богослов и Јован Златоуст (в. 30. јануар) и објаснили му, како су они сва тројица подједнако прослављени на небу. После тог виђења утиша се препирка у народу око тога, ко је од та три светитеља већи, а ко мањи. Још је свети Јован саставио познати канон Исусу Сладчајшем, и канон Ангелу Хранитељу, а поред тога оставио је и друге корисне списе. Скончао мирно 1100. године.

Свети пророк Јелисеј (14.6.)

Живео на девет стотина година пре Христа. Када је Господ хтео узети к Себи престарелог пророка Илију, открије овоме, да му је за наследника у пророчкој служби одредио Јелисеја, сина Сафатова, од племена Рувимова, из града Авелмаула. Илија каза Јелисеју вољу Господњу и огрну га својим огртачем и испроси од Бога двогубу пророчку благодат за њега. Јелисеј одмах остави дом свој и род свој и пође за Илијом. А када Господ узе Илију на огњеним колима, Јелисеј оста да продужи пророчку службу са још већом силом од Илије. По чистоти и ревности он је био раван највећим пророцима, а по чудесној сили, која му се даде од Бога, превазилазио их је све. Раздвојио је воду у Јордану као негда Мојсеј у Црвеном мору; горку воду у Јерихону учинио питком; низвео воду у ископане ровове за време рата с Моавићанима; умножио уље у лонцима бедне удовице; жени Соманићанки васкрсао умрлог сина; са двадесет хлепчића нахранио сто људи; исцелио од проказе војводу Немана; низвео проказу на слугу свога Гиезија због среброљубља; ослепио целу једну војску сиријску, а другу, опет, нагнао у бекство; предсказао многе догађаје, како народу, тако и појединцима. Представио се у дубокој старости.

Свети Методије, патријарх цариградски (14.6.) †846.

Родом из града Сиракузе у Сицилији. По свршетку светског школовања замонаши се и почне се подвизавати у манастиру. Патријарх Никифор узме га к себи на службу. У време иконоборачких царева прочуо се свуда као одлучни бранилац иконопоштовања. Опаки цар Теофило заточи га због тога на једно острво, у тамницу, са два обична разбојника, где проведе пуних седам година, у влази, без светлости и без довољно хране, као у гробу. У време благочестиве царице Теодоре и сина јој Михаила, ослобођен и изабран за патријарха (по ранијем пророчанству светог Јоаникија Великог). Прве недеље Великог поста Методије свечано унесе иконе у цркву, и написа канон у част иконе. Не могући му никако доскочити, скверни јеретици најмише неку жену, која изјави, да патријарх с њом има нечисте телесне односе. Цео се Цариград узбуни од те клевете. Не знајући како иначе да докаже своју невиност, патријарх пређе преко стида и свуче се наг пред судом, који је сам тражио, и показа своје сухо и од поста измождено тело. Суд се очигледно увери, да је патријарх оклеветан. Народ чувши за ово, обрадује се, а јеретици постиде. Тада и она жена призна, да је наговорена и плаћена, да ту клевету изнесе на светитеља Божјег. И тако они који су мислили нанети срам Методију, и нехотице му повећају славу. Овај велики исповедник вере мирно је скончао 846. године и преселио се у Царство Божје.

13. јун 2010.

Свети Ана Цариградска и син јој Јован Исповедник (13.6.) †5. век

Свети Ана и син јој Јован (13.6.)

Као сироче узета у кућу некога великаша, и као подсвојкиња однегована и васпитана у тој кући. Као ваљану девојку тај великаш венча је са својим сином. Када старац великаш умре, навали родбина на његовог сина, да отпусти своју жену, због ниског јој рода, и да се ожени другом, која би по роду и богатству више доликовала њему. Великашев син бојао се Бога и није хтео то учинити. Видећи свога мужа у опреци са његовом родбином, Ана га тајно остави и одбегне на неко далеко острво, где није било живе душе. Но дође на то острво бременита и ускоро роди сина. На овом острву она се подвизавала тридесет година постом и молитвом. Тада, по Промислу Божјем, искрца се на то острво неки јеромонах, који јој крсти сина и да му име Јован. Подвизавала се ова света душа у V веку и мирно скончала.

Свети Трифилије, епископ Леквусије Кипарске (13.6.) †370.

Ученик светог Спиридона, и доцније његов саслужитељ на острву Кипарском. Беше човек милостив, чист мислима, девствен целога живота, "живи извор суза" и велики испосник. Добро управљаше стадом Христовим, и упокојивши се прими венац међу великим јерарсима на небесима. Упокојио се мирно 370. године.

Света мученица Аквилина (13.6.) †293.

Рођена у палестинском граду Вивлосу, од чесних хришћанских родитеља. У својој седмој години мала Аквилина већ је била потпуно упућена у прави живот хришћански, а у десетој години она је толико била пуна божественог разума и благодати Светога Духа, да је с великом силом и ревношћу проповедала Христа својим другарицама. Када наста Диоклецијаново гоњење, неко достави Аквилину царском намеснику Волусијану, звероподобном човеку. Волусијан нареди најпре да је шибају, потом да јој усијану шипку прободу кроз уши и мозак. До последњег часа девица Аквилина слободно и јавно исповедаше Христа Господа; а када јој мозак и крв почеше тећи из главе, она паде као мртва. Намесник, мислећи да је Аквилина уистини мртва, нареди те је изнесоше ван града и бацише на ђубриште, да јој тело пси изеду. Но ноћу јави јој се ангел Божји и рече јој: "Устани, буди здрава!" И девица устаде, и би здрава, и дуго уздизаше благодарствену хвалу Богу, молећи Га, да јој не ускрати довршити мученички подвиг. "Иди, биће ти, како молиш!" чу се глас с неба. И Аквилина пође у град. Капија градска сама се пред њом отвори, и она дође и уђе, слично духу, у двор намесников и јави се намеснику пред постељом његовом. Намесник беше обузет неисказаним ужасом, видећи живу девицу, за коју држаше да је мртва. Сутрадан по његовој наредби џелати изведу Аквилину, да је посеку мачем. Пред посечење девица се на коленима помоли Богу и предаде дух свој. Џелат јој мртвој одсече главу. Њене мошти даваху исцељење многим болесницима. Беше светој Аквилини дванаест година од рођења када пострада за Господа. А пострада и увенча се венцем мученичким 293. године.

12. јун 2010.

Преподобни Васијан и Јона (12.6.) †1651.

Монаси Соловецког манастира. Утопили се и били избачени на обалу 1651. године. Над њиховим гробом показало се неко знамење, и због тога црква сазидана. Доцније ту је постројен манастир Петромински. Једном цар Петар Велики, спасавши се од буре, проведе ту три дана и направи крст и пободе на обали.

Преподобни Тимотеј, пустињак мисирски (12.6.)

Подвизивао се најпре у Тиваиди, а потом удаљио се у пустињу, где је провео тридесет година. Угодивши Богу, скончао мирно.

Преподобни Петар Атонски (12.6.) †374.

Родом Грк, и војник по занимању. Војујући једном против Арапа, буде заробљен, окован у вериге и бачен у тамницу. Тамноваше Петар дуго у граду Амари на реци Еуфрату, и све мољаше Бога да га ослободи тамнице и одведе у неку пустињу, где би се сав посветио молитвеном подвигу. Јави му се свети Симеон Богопримац са светим Николом у тамници, додирну му жезлом својим окове, и ови се истопише као восак, а Петар се наједанпут обрете у пољу ван града. Одмах крене на пут за Рим, где на гробу апостола Петра буде од самог папе пострижен за монаха. Затим крене лађом опет за Исток. У сну му се јави пресвета Богородица са светим Николом; и рече Богородица светом Николи, да је одредила Петру Гору Атонску за подвизавање. Петар дотле није био ни чуо за Гору Атонску. Искрцавши се, дакле, у Свету Гору Петар се усели у једну пећину, где проведе педесет три године у тешким подвизима, у борби са глађу и жеђу, са жегом и мразом, а највише са силама демонским, докле све не савлада с помоћу Божјом. Пошто је издржао прва искушења и положио добро прве тешке испите пред Богом, ангел Божји почео му је доносити хлеб сваких четрдесет дана. Неколико пута јављао му се искушитељ ђаво у виду ангела светла, но Петар га је одагнао крсним знаком и именом Пресвете Богородице. На годину дана пред смрт пронашао га неки ловац, који је ловио јелене по Атону, и из уста светитељевих чуо житије његово. Скончао 374. године. Мошти му пренете у Македонију.

Преподобни Онуфрије Велики (12.6.) †400.

Пуних шездесет година беше проживео овај свети подвижник у пустињи када га посети монах Пафнутије. Коса и брада досезале су му до земље, а тело му је било обрасло дугом длаком због дуговремене наготе. Све власи на њему биле су беле као снег, и цео изглед његов блештећи, узвишен и страшан. Видећи Пафнутија он га ослови именом, па му по том исприча житије своје у пустињи. Његов ангел хранитељ јавио му се и довео га на то место у пустињи. Дуго времена хранио се само земљом, које се ретко находило у пустињи, а после тога, када је издржао љуту борбу с искушењима демонским и када му се срце сасвим укрепило у љубави к Богу, ангел Божји доносио му је хлеб за исхрану. А осим тога по благом Промислу Божјем порасте крај његове ћелије и једна палма, која је доносила добар плод урме, и отвори се извор живе воде. "А највише", рече Онуфрије, "храним се и појим слатко речима Божјим". На питање Пафнутијево, како се причешћује, одговори пустињак, да му ангел Божји сваке суботе доноси причешће и причешћује га. Други дан старац рече Пафнутију, да је то дан његовог одласка из овога света, преклони колена, помоли се Богу и предаде свој дух Богу. У том виде Пафнутије небесну светлост како осветли тело упокојеног свеца и чу појање ангелских сила. Сахранивши чесно Онуфријево тело, Пафнутије се врати у свој манастир, да као живи сведок прича другима на корист чудно житије човека Божјега и величину Божјег промишљања о онима, који се свецело предаду Богу на службу. Онуфрије сконча 400. године.

11. јун 2010.

Свети Варнава апостол (11.6.)

Један од Седамдесеторице. Рођен на Кипру од богатих родитеља из племена Левијева и учио се заједно са Савлом код Гамалила. Звао се најпре Јосиф, но апостоли су га прозвали Варнавом, Сином Утехе, пошто је умео ванредно да теши људске душе. По обраћању Савловом он је овога први увео међу апостоле; а потом с Павлом и Марком проповедао Јеванђеље у Антиохији и по другим местима. Пострадао на острву Кипру од Јевреја, и био сахрањен Марком за западним вратима града Саламине са Јеванђељем Матејевим на прсима, које је он својом руком био преписао. Његов гроб је остао непознат неколико векова, но како су многи добијали исцељење од болести на том месту, то се оно прозвало "место здравља". У време цара Зинона и Халкидонског сабора апостол се јави архиепископу кипарском Антиму, и то трипут у три ноћи, и објави му свој гроб. То јављање апостола догодило се баш у оно време, када је властољубиви патријарх антиохијски Петар тражио да Кипарска црква буде под влашћу Антиохијског престола. Но после Варнаве, би установљено, да Кипарска црква као апостолска буде занавек самостална. Тако је постала аутокефалија Кипарске цркве.


Сабор светих Седамдесет апостола (4.1.)

Осим дванаест великих апостола, Господ је изабрао још и седамдесет других, малих апостола, и послао их на проповед Јеванђеља, "И посла их два по два пред лицем својим у сваки град и мјесто куда намјераваше сам ићи... Идите; ево ја вас шаљем као јагањце међу вукове" (Лк 10, 1 и 5). Но као што је један од Дванаесторице, Јуда, отпао од Господа, тако су неки од ових Седамдесет одустали Господа не с намером издајства, него по немоћи људској и маловерности (Јн 6, 66). И као што је Јудино место било попуњено другим апостолом, тако су и места ових била попуњена другим изабраницима. Ови апостоли трудили су се на истом послу као и дванаест великих апостола, били су помоћници Дванаесторици у ширењу и утврђивању Цркве Божје у свету. Многе муке и пакости претрпели су они од људи и демона, но њихова тврда вера и жарка љубав према васкрслом Господу учинила их је победиоцима света и наследницима царства небескога.


Свети Вартоломеј апостол (11.6.)

Један од дванаест великих апостола. По свему изгледа, да је Вартоломеј и Натанаил једно исто лице. Удружен са апостолом Филипом и сестром Филиповом, девицом Маријамом - а за неко време и са светим Јованом Богословом - проповедао Јеванђеље најпре по Азији, потом у Индији и, најзад, у Јерменији, где је и скончао мученички. У Јерапољу ови свети апостоли молитвом умртвили су велику змију, коју су назнабошци у храму држали и обожавали. У истом том граду молитвом су дали вид Стахију, који је четрдесет година био слеп. Ту се дигне на њих светина, те и Филипа и Вартоломеја распну на крст (Вартоломеја наопако). Утом се догоди земљотрес, од кога погину зле судије и многи народ. Осетивши то као казну Божју, многи притрче да скину апостоле с крстова, но Филип беше већ издахнуо, док Вартоломеј беше још у животу. После тога Вартоломеј оде у Индију, где је проповедао и на индијском језику Јеванђеље Матејево превео. Затим пређе у Јерменију, где исцели кћер цареву од лудила. Но завидљиви брат царев Астијаг ухвати Божјег апостола и распне на крст, па му онда кожу одера и најзад главу посече у Албанопољу Јерменском. Тело његово хришћани чесно сахранише у оловни сандук. Како се над моштима његовим дешаваху многа чудеса, незнабошци узму сандук и баце у море. Но вода донесе сандук до острва Липарских, где га епископ Агатон, по откровењу у сну, дочека и сахрани у храму. Свети Вартоломеј јавио се у цркви преподобном Јосифу Песмописцу, одевен у беле ризе, и благословио га Јеванђељем, да би могао певати песме духовне: "Нека с језика твога потеку воде небесне мудрости!" Још се јавио и цару Анастасију (491-518) и рекао му, да ће му чувати новосазидани град Дари. Доцније су мошти овог великог апостола преношене у Беневент па у Рим. Над њима су се дешавала велика и страшна чудеса.

Св. апостол Вартоломеј (25.8.)

Овога дана празнује се пренос моштију св. Вартоломеја, док је главни празник његов 11. јуна. Када овај велики апостол би распет на крст у Албанопољу Јерменском, хришћани скидоше тело његово и чесно сахранише у оловни ковчег. Па како се на гробу апостола догађаху многобројна чудеса, нарочито исцелења болних, због чега се увећаваше број хришћана, то незнабошци узеше ковчег с моштима Вартоломејевим и бацише у море. У исто време бацише још четири ковчега с моштима четири мученика: Папијана, Лукијана, Григорија и Акакија. Но по Божјем Промислу ковчези не потонуше, него водом ношени допливаше, и то: Акакијев у град Аскалус, Григоријев у Калабрију, Лукијанов у Месину, Папијанов на другу страну у Сицилију, а Вартоломејев на Липарска острва. Неким тајанственим откровењем узнаде епископ Липарски, Агатон, о приближењу Липару моштију св. апостола Вартоломеја. Агатон са клиром и народом изађе на обалу и дочека ковчег са великом радошћу. Том приликом десише се многа исцелења болних од моштију св. апостола. Мошти су те биле положене у цркви св. Вартоломеја, и ту су лежале до времена Теофила иконоборца (око 839 год.), па како тада муслимани загрозише Липарима, то мошти апостолске беху пренете у град Беневент. Тако Господ прослави Свога апостола чудесима и за живота и после смрти.

Сабор светих славних и свехвалних апостола (30.6.)

Мада сваки од дванаест великих апостола има свој нарочити дан празновања у години, ипак је црква одредила овај дан као саборни празник свих укупно, и уз њих Павла. Ово су имена и ово су дани посебног празновања свете Дванаесторице: Петар - 29. јуна и 16. јануара; Андреј - 30. новембра; Јаков Зеведејев - 30. априла; Јован Богослов - 26. септембра и 8. маја; Филип -14. новембра; Вартоломеј - 11. јуна и 25. августа; Тома - 6. октобра; Матеј Јеванђелист - 16. новембра; Јаков Алфејев - 9. октобра; Тадеј (или Јуда Јаковљев) - 19. јуна; Симон Зилот - 10. маја; Матија - 9. августа; Павле - 29. јуна; Да поменемо још овде, како је који од ових најсветијих и најкориснијих људи у историји света скончао свој земни живот: Петар - распет наопако; Андреј - распет; Јаков Зеведејев - посечен; Јован Богослов - упокојио се чудесно; Филип - распет; Вартоломеј - распет, па одеран и посечен; Тома - избоден са пет копља; Матеј - огњем сажежен; Јаков Алфејев - распет; Тадеј - распет; Симон Зилот - распет; Матеј - каменован, па мртав посечен секиром; Павле - посечен.


10. јун 2010.

Свети Васијан, епископ лавдијски (10.6.) †409.

Као незнабожац рођен у Сиракузи од незнабожних родитеља, угледних и богатих. Васпитан философијом у Риму. По својој топлој жељи крштен неким благочестивим старцем Гордијаном. То увреди родитеље његове, и да би избегао њихов гнев, по заповести светог Јована Богослова, који му се јави, оде у Равену и јави се епископу Урсу, своме рођаку. По упутству епископа Васијан се настани код цркве светог мученика Аполинарија ван града, и ту се дуго подвизаваше трудом, постом и молитвом. Када умре епископ у граду Лавдијском у Лигурији, Васијан би изабран, сходно неком откровењу у сну, иако он то не жељаше. Посвећен за архијереја Амросијем Миланским и Урсом Равенским. Имаше велику благодат исцељења; могаше и мртве васкрсавати. Био присутан последњим часовима светог Амвросија, и чуо из уста овога, како види Господа Исуса Христа. Поживео у труду и подвигу до дубоке старости, и у деведесетој години живота свога сконча и пресели се у Царство Божје, око 409. године. Његове свете мошти осташе чудотворне, да сведоче о сили Божјој и величини Божјег светитеља.

Свештеномученик Тимотеј, епископ бруски (10.6.) †362.

Због велике чистоте душевне Бог му дао дар чудотворства, те лечаше све болести и муке на људима. У време опаког цара Јулијана, који се одрече Христа, Тимотеј свети би бачен у тамницу. Верни га посећиваху и у тамници, да би чули мудру поуку од свога архипастира. Сазнавши за то, Јулијан нареди те му џелат одсече главу у тамници 362. године. Душа његова оде у Рај, а мошти осташе чудотворне да помажу људима и јављају силу Божију.

Свети мученици Александар и Антонина (10.6.) †313.

Беху обоје из Александрије, Антонина чесна девица а Александар царски војник. Обоје хришћани. Прво Антонина би изведена на суд и на мучење. Па кад њу бацише у тамницу, Александар, по наређењу ангела Божјег, оде у тамницу (иако дотле непознат Антонини), огрну је својим војничким плаштом, рече јој да обори главу и да иде кроз стражаре пред вратима. Тако девица избегне, а војник остане у тамници. Тада изведоше Александра пред судију и почеше истјазавати због имена Христова. Чувши за то Антонина, сама се пријави судији, који их обоје поче стављати на разне муке. Одсече им руке, потом их бијаше по голом телу, а ране им паљаше свећама, и најзад баци у огањ, који беше наложен у једној рупи, и затрпа их земљом. Чесно пострадаше ради љубави Христове и преселише се у дворе Цара небескога 3. маја 313. године. Злобни судија, Фист, у часу смрти мученика, поста нем, и спопаде га дух бесни који га мучаше седам дана и најзад умори.

09. јун 2010.

Свети Кирил, архиепископ александријски (9.6.) †444.

Порекла племићког и близак сродник Теофила, патријарха александријског, после чије смрти би посвећен за патријарха. Водио три љуте борбе за свога живота: с јеретицима Новацијанима, с јеретиком Несторијем и са Јеврејима у Александрији. Новацијани су постали у Риму и тако прозвани по Новацијану презвитеру, јересоначалнику. Они су се гордили својом врлином, ходили су обучени у бело одело, забрањивали су други брак и држали су да се не треба молити за оне који учине смртни грех, нити примати натраг у цркву оне који једанпут отпадну од цркве, па ма се они горко кајали. Кирил њих победи и истера из Александрије заједно са њиховим епископом. С Јеврејима била је борба много тежа и крвавија. Јевреји су се били осилили у Александрији још од почетка, како је Александар Велики засновао тај град. Њихова мржња према хришћанима била је бесна и смушена. Они су убијали хришћане мучки, тровали, на крст распињали. После дуге и тешке борбе Кирил је успео код цара Теодосија Млађег, да се Јевреји протерају из Александрије. Његову борбу пак против Несторија, патријарха цариградског, решио је Трећи васељенски сабор у Ефесу. Том Сабору председавао је сам Кирил, заступајући у исто време и папу римског Целестина, по молби овога, који због старости није могао доћи на Сабор. Несторије буде осуђен, анатемисан, и од цара прогнан на источну границу царства, где је и умро смрћу ужасном (јер му црви разједу језик, којим је хулио Пресвету Богородицу називајући је Христородицом). После свршене борбе Кирил је у миру проживео и ревносно пасао стадо Христово. Представио се Господу 444. године. За њега се каже да је саставио "Богородице Дјево радујсја!"

Свети Кирил Бјелозерски (9.6.) †1429.

Рођен и васпитан у Москви у кући великашкој. Пострижен у манастиру Симоновом, где се подвизавао на удивљење свих осталих монаха. Да би сакрио своју добродетељ, правио се јуродом. Разговарао лично са светим Сергијем Радонежским, и од овога примио многе корисне поуке. Мимо своје жеље изабран за игумана тога манастира. Но он се стално молио Пресветој Богородици, да му покаже пут, где би се у безмолвију подвизавао. Једне ноћи виде велику светлост и чу глас: "Кирило, изађи одавде и иди на Бело језеро!" И он заиста изађе из Симонова манастира са једним другом, оде у пределе белојезерске и тамо, у густој боровој шуми, поче се подвизавати. Временом се та пустиња претвори у велику обитељ. Преподобни Кирил доби од Бога велики дар чудотворства, те болне цељаше и многа друга чудеса твораше. Представи се 1429. године у деведесетој години живота свога, и оде ка Господу, кога је целог века љубио жарком љубављу.

08. јун 2010.

Преподобни Зосим Финикијски (8.6.) †6. век

Овај светитељ рођен би у селу Синди, у околини града Тира. Подвизаваше се близу града Тира у своме манастиру. Немајући никаква облака на савести својој, прозираше духом својим у даљину и знађаше шта се догађа у свету. Тако прозре и виде пад Антиохије од земљотреса, и плачући горко простре се по земљи и мољаше Бога, да до краја не погуби тај град. Догоди се једном, да му на путу лав уби и поједе магарца. Светитељ нареди лаву, да му место магарца послужи и понесе бреме. Лав се показа пред светитељем кротак као јагње, прими бреме на себе и донесе га до врата града Кесарије, где га Зосим ослободи и отпусти. Упокоји се свети Зосим мирно у VI веку.

Свети Јефрем, патријарх антиохијски (8.6.) †540.

У време византијског цара Анастасија беше Јефрем војвода страна источних. Познат свима због своје велике побожности и милосрђа, и због тога веома уважен. Када требаше обновити Антиохију, порушену земљотресом и огњем, одреди цар војводу Јефрема, да руководи тим послом. Јефрем испуњаваше своју дужност с приљежношћу и љубављу. Међу обичним радницима зидарима беше и неки епископ, који из непознатих разлога беше оставио епископство и деловаше као обичан радник, и нико не знаде, да је тај човек епископ. Једнога дана прилеже тај човек да се одмори од тешког труда са осталим радницима и заспа. А војвода Јефрем погледавши виде огњени стуб где се извија од тога човека па до небеса. Зачуђен и ужаснут Јефрем потом призва онога човека и закле га да му каже, ко је он. Човек се тај дуго устручаваше но најзад призна, да је епископ и прорече Јефрему, да ће ускоро бити посвећен за патријарха антиохијског (место патријарха беше упражњено, јер од земљотреса погибе стари патријарх Енфрасије). И заиста, тих дана Јефрем буде изабран и посвећен за патријарха. Због његове доброте, чистоте, и ревности за Православље даде му се од Бога велики дар чудотворства. Једанпут, да би убедио једног јеретика, да је Православље истинито, стави у огањ свој омофор, а он се мољаше Богу. И омофор стајаше у огњу три сата и оста неповређен. Видећи то онај јеретик, ужасну се, и одбаци јерес. Сконча свети Јефрем у миру 540. године и пресели се у Царство Божје.

07. јун 2010.

Преподобни Данил Скитски (7.6.)

Игуман знаменитог Скита Мисирског. Ученик светог Арсенија и учитељ многих. Многе његове речи и поуке су као путеводне звезде за монахе. Једном кад су варвари напали Скит, позову га братија, да заједно с њима бежи. Он им одговори: "Ако се Бог не брине о мени, на што ми и живети?!" Још је говорио Данил: "Уколико се тело твоје гоји, утолико ти душа мршави". Подвизавао се у општежићу четрдесет година, а потом, 420. године повукао се у пустињу. Он се догодио у Александрији, када је један опаки свекар убио снаху своју због њеног целомудрија, свету Томаиду (в. 13. април), и он је са својим учеником и сахранио ову страдалницу.

Свештеномученик Маркелин, папа римски (7.6.)

Беше Маркелин претходник на престолу римском папи Маркелу. Па када га цар Диоклецијан позва и припрети му муком, он принесе жртву идолима, због чега га цар обдари драгоценом хаљином. Но Маркелин се љуто раскаја, и поче плакати дан и ноћ због свог одречења од Христа као негда и апостол Петар. У то време би неки сабор епископа у Кампанији. Папа се обуче у вретишче и посу главу пепелом, па уђе у сабор и пред свима исповеди свој грех просећи да му суде. Оци му рекоше, нека он сам себи суди. Тада он рече: лишавам себе свештеничког чина, кога нисам достојан; и још: нека ми се тело по смрти не погребе него баци псима! То рече, и изрече клетву на оног ко би се дрзнуо да га сахрани. Потом оде цару Диоклецијану, баци преда њ ону драгоцену хаљину, исповеди веру у Христа и наружи идоле. Разјарен цар нареди те га мучише и потом убише ван града, заједно с три добра мужа: Клавдијем, Кирином и Антонином. Тела ове тројице беху одмах погребена, а тело папино лежаше тридесет шест дана. Тада се јави свети Петар новом папи Маркелу, и нареди му да погребе тело Маркелиново јер, рече: "Ко се смираје, узвисиће се".

Свете мученице Кириакија, Велерија и Марија (7.6.) †304.

Све три ове мученице беху из Кесарије Палестинске. Када би гоњење хришћана, оне се повукоше из града у једну колибу, и ту се неусипно Богу мољаху, постећи и плачући, да би се вера Христова распрострла по васцелом свету и да би престало гоњење Цркве. По некој клевети беху изведене на суд, мучене и мукама уморене 304. године. Тако ове славне девице венчаше се венцем мученичким.

Свештеномученик Маркел, папа римски (7.6.)

У време Максимијана би осуђен да чува стоку на једном одређеном месту. Да би угодио Диоклецијану, који га беше узео за сацара, Максимијан поче зидати купатила у Риму, такозване Терме, и гоњаше хришћане на тај рад као негда фараон Јевреје у Египту. Многи хришћани пострадаше тада. Пострада и ђакон Кириак, који имаше велику моћ над демонима, и који исцели демонијачну ћерку Диоклецијанову, Артемију, и ћерку цара персијског, Јовију, и крсти и једну и другу. Пострада тада и та Артемија, и ђакон Сисиније, Смарагд и Ларгије, другови Кириакови, и ђакон Апронијан, и два новокрштена војника римска Папије и Мавр, и старац Сатурнин и Крискентијан, и блажене девице Прискила и Лукина, које од свога богатства направише гробнице за побијене мученике хришћанске. Свети Маркел, папа, дуго чуваше стоку, па најзад од глади, и понижења и гњета војничког издахну и предаде душу своју Богу.

06. јун 2010.

Преподобни Иларион Нови (6.6.) †845.

Игуман Далматске обитељи у Цариграду. Био је ученик Григорија Декаполита и подражатељ живота Илариона Великога, чије је и име узео. Моћан у молитви, истрајан и храбар у страдању. А страдао је много за иконе у време злих иконоборачких царева, Лава Јерменина и других. Потом цара Лава исекоше мачевима његови сопствени војници у оној истој цркви и на оном истом месту где се он прво наруга светим иконама и одакле прву икону уклони. Тада Иларион свети би пуштен из тамнице. Но замало. Поново је био мучен и држан у тамници све до правоверне царице Теодоре. Видовит и прозорљив: видео ангеле Божје где односе на небо душу светог Теодора Студита. Угодивши Богу, упокојио се у царству небеском 845. године у својој седамдесетој години.

Преподобни мученици Архелаја, Текла и Сузана (6.6.) †293.

Као монахиње, чисте и девствене, подвизаваху се у једном незнатном манастиру близу Рима. Но када наста гоњење хришћана под злим царем Диоклецијаном, оне одбегну у Кампанију, и тамо се настане близу града Ноле. Њихов свети живот не могаше се сакрити од људи, и људи из околних места почеше к њима долазити тражећи савет, поуку и помоћ у разним мукама и болестима. Но најзад беху ухваћене од незнабожаца и пред суд изведене. Оне јавно и слободно исповедише веру у Христа. Када судија Леонтије упита Архелају свету о вери Христовој, одговори она: "Силом Христовом попирем силу ђаволску, људе учим разуму, да познаду једног истинитог Бога, а именом Господа мога Исуса Христа јединородног Сина Божјег даје се кроз мене слушкињу Његову здравље свима болесним". Све три девице беху бијене, врелом смолом поливане, у тамници глађу морене, и напослетку мачем посечене. Када беху изведене на губилиште, јавише им се ангели, које и неки од џелата видеше и толико се од тога уплашише, да не смедоше дићи мача на свете девице. Но ове их охрабрише да изврше своју дужност. И тако беху посечене као јагањци 293. године и отидоше у Царство Христово, да се у вечности одмарају и наслађују гледањем лица Божја.